Зашто је Обама правио своје највеће грешке

Да ли је Барак Обама био реалиста у спољној политици?

Ово је питање поставио један од највећих светских стручњака за међународне односе, Стивен Волт, одговарајући већ на самом почетку анализе у „Форин полисију”, нажалост, са не.

Да је амерички председник био вођен идејама реализма у светској политици, посебно идејом да се стране земље не могу оружјем натерати да следе извесну идеологију или да уреде своја друштва онако како то велике силе од њих очекују, избегао би неке од својих највећих грешака, сматра Волт.

Прва од њих је Авганистан. Обама је тамо 2009. послао 60.000 војника, објашњавајући да већ једном мора да се заврши са талибанима и да Америка мора да се повуче из земље коју је окупирао његов претходник. Седам година касније авганистански милитанти владају на далеко већој територији него што су икада раније у последњих 15 година. Пентагон не назире крај рата који у Авганистану и даље води, подсећа професор са Харварда и заговорник реализма у међународним односима.

Шта рећи о израелско-палестинско сукобу? То је за Обаму „серија понижења”: Израелци су наставили да шире насеља на палестинским територијама и да гађају Газу, Хамас је ојачао, умерени Палестинци су ослабили, а решење у виду две државе, што је званични амерички став о томе како се може решити конфликт између Јевреја и Арапа, мртво је слово на папиру.

Ништа мањи неуспех није био ни Обамин одговор на „арапско пролеће”. У Египту је подржао одлазак секуларног америчког савезника и борца против тероризма Хоснија Мубарака, као и долазак на власт Муслиманске браће, да би се онда предомислио и прећутно одобрио државни удар против демократски изабраних исламиста. У Либији је помогао свргавање Муамера ел Гадафија, што је резултирало клизањем ове државе у анархију и њено претварање у једно од упоришта Исламске државе. У Сирији је истакао да Башар ел Асад мора да оде, а да (баш као ни у Либији) није имао план ко би могао да замени председника јер се ниједна алтернатива није показала прихватљивом. Волту није преостало ништа друго него да закључи да ће Блиски исток бити у горем стању када Обама буде одлазио из Беле куће него када је први афроамерички председник у њу улазио. „САД нису једине одговорне, али је њихово упорно мешање посејало још већи хаос и одбило како америчке пријатеље тако и наше непријатеље.”

Коначно, професор даје Обами ниске оцене и за политику према Украјини. Замера му што се отворено ставио на страну Кијева и што није умео да предвиди одговор Москве на кризу на Мајдану, газећи тако један од основних принципа реализма – увиђање туђих интереса и поштовање равнотеже снага.

Ипак, Волт сматра да је Обама показао да уме да размишља као реалиста када је као последњу глупост одбацио позиве америчких јастребова да САД треба стално да ратују да би сачувале кредибилитет. Џорџ Буш је, на пример, био окружен управо таквим неоконзервативцима који су сматрали да ће америчко оружје приморати сваку земљу да постане послушник Вашингтона. Како је Волт приметио у једном од својих ранијих текстова, неоконзервативци су саветовали Буша да у Авганистану и Ираку немилосрдно демонстрира силу да би ове земље претворио у проамеричке као и да би осталима послао поруку шта их чека ако се не повинују вашингтонским интересима. Оно што се догодило јесте то да Американци и данас имају проблеме у земљама које су разорили и окупирали, као и да напади на Багдад и Кабул нису натерали Сирију или Иран да скрену са свог курса.

Зато Волт и хвали Обаму што је у Ирану уместо силе применио дипломатију, потписујући са Техераном споразум о нуклеарном програму. Обама је тако избегао неоконзервативне замке, али је упао у мрежу коју су му поставили неки од његових најближих либералних пријатеља, заговорника „хуманитарних” интервенција који сматрају да се демократија и људска права шире оружјем. Волт примећује склоност ка интервенционизму и убеђеност либерала у америчку изузетност и код Обаме у случајевима када је председник изјављивао да је Америка изузетна сила и да је америчко вођство у свету непроцењиво. Саманта Пауер и Хилари Клинтон били су гласови блиски Обами који су заговарали хуманитарне интервенције у Либији и Сирији, при чему нису објасниле како замишљају да ће бомбе, гранате и смена режима аутоматски од ове две земље направити функционалне демократије. Зато је Обама завршио као председник који је употребљавао мање разорна оружја од Буша, али и као врховни командант који је ангажовао Пентагон у далеко више земаља него претходник (стари и нови ратови плус слање дронова).

Волт одаје признање Обами за престанак политике изолације Кубе и релативно мирне односе са Кином. Закључује, међутим, да би било много боље да је председник могао да се сасвим ослободи утицаја неоконзервативног и либералног естаблишмента. Тада би повукао трупе из Авганистана, покидао специјалне везе са блискоисточним савезницима, зауставио ширење НАТО-а и смене режима, друштвени инжењеринг који је пропао, између осталог и у Либији и Сирији.

Ипак, признаје харвардски професор, ограђивање од поменутих елита би за сваког шефа Беле куће била тешка мисија јер у устаљеној спољној политици свој интерес проналазе и богати и моћни појединци, снажне корпорације, утицајни институти и блиско повезани лобији.