Како монах гаји цвеће

Издавачка кућа „Градац” из Чачка, у библиотеци „Алеф”, објавила је ново и допуњено издање путописа са Свете Горе Павла Рака „Приближавања Атосу”, затим есхатолошко дело руског мислиоца, теолога и песника Владимира Соловјова (1853–1900) „Три разговора о рату, прогресу и крају светске историје, укључујући и повест о Антихристу и прилоге”, у преводу с руског Петра Вујичића и с предговором Чеслава Милоша, као и својеврсни требник стоичке филозофије, мисли Епиктета и Марка Аурелија у књизи „Обрасци воље и среће”, које је превео, одабрао и уредио Димитрије Фртунић.

Путопис „Приближавања Атосу” наизглед је приповест о овом светом месту онога који се удаљава од света, али заправо су то утисци о пуноћи и предукусу правога живота, где атоски монаси било да живе у братству или у пустињи увек живе у љубави, међу чудотворним иконама и анђелима који им се понекад указују, међу лобањама преминуле браће, ум свој стављајући у пакао, али при томе не очајавајући; где светлост исијава са икона и обитава у духовном оку. Сваки монах у овој причи има своје виђење живота, корисне савете о томе како ће нам бити суђено у стању у којем смо затечени и како се треба чувати људи који се узносе својим духовним даровима. Монах Димитрије гаји цвеће „безинтересног свиђања”: што значи „не кидати га, не односити, не користити се њиме, само га као овај ’аскета’ волети. Стајати у тачки кроз коју пролазе животодавне енергије отворености ка истини света, не енергије искоришћавања. Али, да би ове благе енергије заструјале, потребне су деценије молитвеног смирења, хиљаде дана и ноћи у којима је мисао водиља била: ’Господе, помилуј ме грешнога’”. Као један од најузвишенијих догађаја Павле Рак описује Ускрс на Светој Гори. Прво последњу недељу Великог поста, Страсну недељу (аутор примећује сличност између страсног и страшног), а затим Васкршњу литургију и радост тропара „Христос воксресе из мертвих, смертију смерт поправ...”

„Владимир Соловјов написао је „Три разговора” крајем 1899. године и објавио их почетком 1900. године пред саму смрт, затварајући том књигом своју књижевну делатност, веома плодну, без обзира на то што је живео само 47 година”, написао је Чеслав Милош. Соловјов је објаснио да су три дела књиге дата у форми разговора старог Генерала, Политичара, Господина З., Кнеза и једне Госпође, указивањем на крајње испољавање зла у историји, његовог кратког тријумфа и коначног пада, а да трећи разговор представља непрекинуто читање „Кратке повести о Антихристу”, из рукописа монаха Пансофија. Чеслав Милош подсетио је на то да је Соловјов у историјском процесу видео скривену логику и морални смисао и да је хришћанство тачка у којој се састају све нити историје. Због тога је Соловјов природно тежио унијатству, обједињењу православља, католичанства и протестантизма, што је још онда видео као најбољи излаз за Европу. Милош види много тога пророчког у овом делу Соловјова, самим тим што сва моћ двадесетог века у наводном спису преминулог монаха Пансофија припада народима Азије, Јапана и Кине. Такође, Чеслав Милош напомиње да је овим делом Соловјов полемисао са Толстојем, због тога што је „кротки Кнез” (у трећем разговору) у ствари толстојевац и поборник једне природне религије лишене трагизма, претеча Антихриста. Антихрист Соловјова није изворно зло које гута све пред собом, он је натчовек 21. века, фин, етичан, интелигентан, поборник праведног друштвеног уређења и јеванђеоских заповести. „И подвуцимо то, он не зна даје Антихрист. Натчовек верује да делује из љубави према људима, али у суштини воли само себе, то јест чини велика дела да би у сопственим очима узвеличао себе”, пише Милош. У последњим временима, пут ка свеопштој срећи и благостању је у ствари једноумље, неслобода милиона следбеника цара Земаљских народа, онога који је налик на Великог инквизитора Достојевског, чија престоница је из Рима пренета у Јерусалим. На крају историје, побуњени Јевреји и хришћани устају против лажног Месије, а Христ силази са неба...

Димитрије Фртунић посветио је стоички требник још 1921. године „свима који пате” пружајући им утеху „високог интелектуализма”. Епиктет и Марко Аурелије подучавају да срећа и жеља никада не иду заједно, да је слободан човек неосетљив према болу и задовољству, а да је врлина издизање изнад страха, слабости и страсти. Да чврста воља и разум чине целог човека.