Предлог за спас српске науке

Ових дана друга најважнија тема у Србији, поред избора, свакако је конкурс за научноистраживачке пројекте Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

Врхунски организован рад и врхунска остварења у научној делатности треба схватити као основу свих осталих делатности. Упрошћено је схватање да све оно што ради наука може да нађе место у пракси. Такав практицистички однос према научном стваралаштву, који је код нас доста изражен, утицао је на то да се губи основно поимање науке. Често притиснути жељом за светским дометима у науци, а неретко и ирационалним хтењима, под науку смо сврстали све и свашта, тако да се није знало шта је истраживање и сврха истраживања, а шта је развој и сврха развоја, коначно шта је наука, а шта техника. И оно најважније: да ли то треба Републици Србији?

Имао сам прилику да упознам начине развоја науке у земљама и запада и истока и установио сам да се готово нигде не примењује начин финансирања и примене науке како се то већ 30 година ради код нас.

Дубоко сам уверен да је начин слободног конкурисања научника за научну подршку министарства тј. владе Србије потпуно погрешан за једну сиромашну земљу као што је наша. Другим речима, недопустиво је да сваки научник или тим, па и врхуски светски признати научници предлажу тему и област којом желе да се баве. Још већи проблем је ако је то тридесетогодишња модификација некада урађеног, можда одличног доктората. Ако се овако настави с форсирањем докторанада, бићемо сиромашна земља с рекордним бројем доктора који никоме нису потребни.

Теме научних истраживања треба да предложи влада Србије, и то према редоследу потреба за развој земље коме наука и те како може да помогне и користи. Наша земља не може испуњавати жеље научника већ мора ригорозно изабрати које су примарне а које споредне или чак у овом тренутку непотребне теме и области истраживања. Тема број један свакако је привреда Србије а затим, три, четири места иза, све остало од здраља и образовања па до заштите човекове околине. Земља која нема своју јаку базну индустрију, електро и машинску, и солидну пољопривреду, не може да финансира израду доктората с невероватним темама које би тешко финансирале богате Финска, Шведска или Немачка... Нимало не потцењујем друштвене и економске науке, које ће такође наћи места на широј листи.

Али драстичан рез се мора направити, кад тад, најбоље одмах!

Свестан сам да је мој став о тренутној ситуацији у српској науци изузетно оштар, ипак смело предлажем премијеру да задужи десетак мојих истомишљеника који би у кратком року дали предлог о финансирању српске науке за следећи петогодишњи период. Ако се то сад не уради, казну ће плаћати генерације у будућности.

Многима се овај предлог неће свидети, али Република Србија ће имати користи, а то је много важније!

Научни саветник, бивши В. Д. директора Института за нуклеарне науке „Винча“