Цена коалиционе победе

Је ли владајућа политичка странка на овим изборима остварила Пирову победу – ону с превисоком ценом? Освојена већина у броју посланика и одборника изборне листе СНС-а казује да се њена власт наставља и да највећи број бирача од 2012. чува исте политичке симпатије. Наставак владавине СНС-а у републици и на локалу може се оценити као стабилност поретка, у шта се уклапа и почетак власти исте странке у АП Војводини. Али, то је само знак формалне (споља видљиве) стабилности у држави. Суштина постојаности власти лежи у томе колико је хомогена (јединствена), шта и како ради и какве унутрашње и спољне политичке компромисе прави.

Показало се и овај пут да је наш изборни систем математички добар (високо сразмеран), али политички и правно неодговарајући. Њиме се неће достићи укрупњавање политичке сцене, што је предуслов повратка идеологије (идеја), политичке доследности, извесности, а тиме и стварне стабилности. Просто, мале политичке странке лако (и незаслужено) улазе у Народну скупштину на леђима великих. За разлику од исто тако не (више) великих странака, попут ДСС-а, ДС-а, Двери и других које имају своје изборне листе, мале странке на ,,туђим“ листама „без зноја” постају парламентарне и капаришу министарска и државносекретарска места. Уколико би се задржао пропорционални изборни систем, требало би да буде измењен тако да за странку која сама излази на изборе важи нижи, а за коалиције виши изборни праг, што би смањило број и „уцењивачки потенцијал” малих странака. Такође, треба, уз гласање за изборну листу, омогућити и гласање за кандидата са листе. Тиме бисмо имали мање отуђене и бирачима иоле познате народне посланике.

Овако, изборни систем је произвео победничку странку која мора да плати скупу цену непрестаних компромиса с „партнерима” – почев од даривања, сходно предизборном уговору, посланичких мандата странкама које вероватно никад не би ушле у парламент. Формирањем владе рашће цена коју плаћа победничка странка јер ће за важне одлуке морати да прави шире коалиције. Најављеним променама Устава у 2017. години претходиће сада тешко замисливе, „саблажњавајуће” коалиције (договори) СНС-а и мањих „партнера” са некима од опозиционих странака попут ДС-а, СРС-а, ДЈБ-а, СДС-а, Двери, ДСС-а... уз незаобилазни СПС. Све то не би ли се досегла двотрећинска скупштинска већина (167 посланика).

И у покрајинској скупштини победничка странка ће морати да плаћа цену веће коалиције. Када на дневни ред дође одлука о симболима, коју је мимо права и свих договора на самој седници (2015) блокирао ДС, СНС ће морати да обезбеди 80 посланичких гласова, претпостављам подршком странака које су гласале за употребу заставе и грба Војводине из 1848: СПС-а, СРС-а и СВМ-а.

Ови и други унутрашњи политички компромиси неће пролазити без пажње и дипломатских савета међународне заједнице. Одраније показаном слуху за те савете сметаће очекивана бука „антинатовске”, „евроскептичне”, „антикорупцијске” парламентарне опозиције о: путу у евроатлантске интеграције, споразумевању са „Приштином”, „сарадњи” са Русијом, страним улагањима и приватизацији, сваколиким „реформама” и др. А сви знају да ће део међународне заједнице („Запад”) од „исте” владе очекивати једнаку и чак већу „кооперативност”.

Ових неколико напомена указују на „пировост” победе победничке странке. Грка Пира памтимо јер је, по легенди, схватио да га претешке победе воде у коначан пораз од Римљана. Да ли је и колико ова изборна победа скупа по победника, показаће се ускоро.

*Професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду