Cena koalicione pobede

Je li vladajuća politička stranka na ovim izborima ostvarila Pirovu pobedu – onu s previsokom cenom? Osvojena većina u broju poslanika i odbornika izborne liste SNS-a kazuje da se njena vlast nastavlja i da najveći broj birača od 2012. čuva iste političke simpatije. Nastavak vladavine SNS-a u republici i na lokalu može se oceniti kao stabilnost poretka, u šta se uklapa i početak vlasti iste stranke u AP Vojvodini. Ali, to je samo znak formalne (spolja vidljive) stabilnosti u državi. Suština postojanosti vlasti leži u tome koliko je homogena (jedinstvena), šta i kako radi i kakve unutrašnje i spoljne političke kompromise pravi.

Pokazalo se i ovaj put da je naš izborni sistem matematički dobar (visoko srazmeran), ali politički i pravno neodgovarajući. Njime se neće dostići ukrupnjavanje političke scene, što je preduslov povratka ideologije (ideja), političke doslednosti, izvesnosti, a time i stvarne stabilnosti. Prosto, male političke stranke lako (i nezasluženo) ulaze u Narodnu skupštinu na leđima velikih. Za razliku od isto tako ne (više) velikih stranaka, poput DSS-a, DS-a, Dveri i drugih koje imaju svoje izborne liste, male stranke na ,,tuđim“ listama „bez znoja” postaju parlamentarne i kaparišu ministarska i državnosekretarska mesta. Ukoliko bi se zadržao proporcionalni izborni sistem, trebalo bi da bude izmenjen tako da za stranku koja sama izlazi na izbore važi niži, a za koalicije viši izborni prag, što bi smanjilo broj i „ucenjivački potencijal” malih stranaka. Takođe, treba, uz glasanje za izbornu listu, omogućiti i glasanje za kandidata sa liste. Time bismo imali manje otuđene i biračima iole poznate narodne poslanike.

Ovako, izborni sistem je proizveo pobedničku stranku koja mora da plati skupu cenu neprestanih kompromisa s „partnerima” – počev od darivanja, shodno predizbornom ugovoru, poslaničkih mandata strankama koje verovatno nikad ne bi ušle u parlament. Formiranjem vlade rašće cena koju plaća pobednička stranka jer će za važne odluke morati da pravi šire koalicije. Najavljenim promenama Ustava u 2017. godini prethodiće sada teško zamislive, „sablažnjavajuće” koalicije (dogovori) SNS-a i manjih „partnera” sa nekima od opozicionih stranaka poput DS-a, SRS-a, DJB-a, SDS-a, Dveri, DSS-a... uz nezaobilazni SPS. Sve to ne bi li se dosegla dvotrećinska skupštinska većina (167 poslanika).

I u pokrajinskoj skupštini pobednička stranka će morati da plaća cenu veće koalicije. Kada na dnevni red dođe odluka o simbolima, koju je mimo prava i svih dogovora na samoj sednici (2015) blokirao DS, SNS će morati da obezbedi 80 poslaničkih glasova, pretpostavljam podrškom stranaka koje su glasale za upotrebu zastave i grba Vojvodine iz 1848: SPS-a, SRS-a i SVM-a.

Ovi i drugi unutrašnji politički kompromisi neće prolaziti bez pažnje i diplomatskih saveta međunarodne zajednice. Odranije pokazanom sluhu za te savete smetaće očekivana buka „antinatovske”, „evroskeptične”, „antikorupcijske” parlamentarne opozicije o: putu u evroatlantske integracije, sporazumevanju sa „Prištinom”, „saradnji” sa Rusijom, stranim ulaganjima i privatizaciji, svakolikim „reformama” i dr. A svi znaju da će deo međunarodne zajednice („Zapad”) od „iste” vlade očekivati jednaku i čak veću „kooperativnost”.

Ovih nekoliko napomena ukazuju na „pirovost” pobede pobedničke stranke. Grka Pira pamtimo jer je, po legendi, shvatio da ga preteške pobede vode u konačan poraz od Rimljana. Da li je i koliko ova izborna pobeda skupa po pobednika, pokazaće se uskoro.

*Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu