Алкохолизам: жене пију мушки

„Ја сам почела да пијем у менопаузи – хормонални ’аеробик’ у комбинацији с пропалим браком, самоћом и децом на раскрсници пубертета и младости представљају идеалан алиби за дружење са чашицом. Најчешће сам пила у вечерњим часовима, након спремања оброка, прања судова и решавања школских и тинејџерских проблема моје деце. У почетку, то је била флаша пива коју бих узела у смирај посебно тешког дана, како бих се опустила и брже утонула у сан. Врло брзо, пиво је било на мом ’менију’ било свако вече – чак и када сам прешла на вотку, тешила сам себе да могу да оставим пиће кад год хоћу. А онда сам схватила да сваки дан завршавам са пићем. Не постоји алкохоличар који се добровољно јавља на лечење, па ни ја нисам била изузетак – у Специјалну болницу за болести зависности дошла сам на наговор мајке, сестре и деце. Њихова огромна брига и страх за моје здравље били су пресудни да дам отказ и започнем лечење од алкохолизма. Да није било те љубави, вероватно бих се утопила у алкохолном виру”, прича педесетједногодишња Милена В, која се већ месец и по дана лечи у Специјалној болници за болести зависности.

Она је тренутно једина жена која се налази на 24-часовном болничком лечењу од алкохолизма, а према речима др Силвеле  Божовић, психијатра и шефа одељења за женске зависнице од психоактивних супстанци у Специјалној болници за болести зависности, у скици за портрет алкохоличарке је жена средњих година, која је углавном сама или је разведена и спада у категорију вишеструких животних губитника. Статистика ове здравствене установе сведочи да је само у току протекле године 133 пацијента било лечено због алкохола, али је тек сваки десети пацијент била жена.

Искуство психијатара, међутим, говори да на три мушкарца који у својој „библиотеци” држе сабрана дела „џонија вокера” и „џека данијелса” долази једна жена која пије и то најчешће – вотку, јер ово пиће нема мирис. Међутим, проценат жена које се јављају на лечење због проблема изазваних алкохолом и даље је веома мали, а стручњаци процењују да им се жене ређе обраћају због срамоте и социјалне предрасуде да је ова болест зависности „резервисана” само за јачи пол.

„Пут који води у алкохолизам најчешће почиње у примарној породици у којој девојчица одраста уз оца или мајку алкохоличара и у којима се на породичној трпези деци дозвољава да попију чашу вина уз ручак. Статистика говори да деца алкохоличара имају седам пута већу шансу да и сами постану зависници. Нажалост, осим генетике постоји и окружење које је толерантно – у нашој земљи културолошки је неприхватљиво да мушкарац у кафани наручи било шта сем алкохола. Развоју зависности у великој мери доприноси и филозофија новог доба – да ништа не треба трпети и да сваку тугу или патњу треба залити алкохолом или барем попити таблету за смирење. Нико више не пати и не тражи раме за плакање, већ тражи рецепт за бенседин и чашу пића. Одрастање је и болан процес који подразумева патњу и губитке. Ако млада особа не научи како да се ефикасно бори са стресом, она ће уз помоћ чашице решавати проблеме.  Наш задатак је неретко синоним за борбу са ветрењачама – ми морамо да научимо особу у чијој се породици пио алкохол и чије цело друштво пије, како да каже ’не’ чашици. И сами родитељи сматрају да је алкохол саставни део одрастања – због тога и нема много младих људи на лечењу. Они углавном долазе у четрдесетим и педесетим годинама када  алкохол направи озбиљне здравствене проблеме, супружник запрети разводом, а фирма – отказом. Кад је реч о женама, у просеку прође десет година пре него што се јаве на лечење”, истиче наша саговорница.

Др Божовић примећује да је мушко пијење најчешће повезано са јавним местима, друштвом и театралним понашањем типа „шта пије кафана”, док је женско пијење обавијено велом тајне. Жене су соло дринкери и пију далеко од очију јавности – најчешће када супруг и деца оду на спавање, а оне заврше са кућним обавезама.

„За разлику од мушкараца који пију и кад су радосни и кад су тужни, и када њихов омиљени клуб губи и кад добије утакмицу, и када је ружно време и кад је сунчан дан, женско пијанство увек је последица стресова и вишеструких животних губитака. Код жене је стрес тај који дилему пити или не пити решава у корист алкохола. Због тога ми жене које су дошле на терапију прво питамо: „Шта добијете пијењем?” И најчешће чујемо одговор типа – опуштеност, боље расположење, мању напетост... Због тога код жена никада не радимо само на престанку пијења, већ развијамо концепте решавања проблема без помоћи хемије“, наглашава наша саговорница.

Кад се ради о излечењу од ове болести зависности, много већу шансу  имају оне жене које на терапију долазе са партнером и децом.

– У разговору с колегама, дошли смо до закључка да су мужеви алкохоличарки много више подржавајући сарадници у односу на жене алкохоличара. Оне негују улогу „жртве” коју сви жале и „светице” коју околина уздиже на пиједестал. И не одричу се тих улога тако лако – закључује др Силвела Божовић.