Снови на огњеној постељи

ЖЕНА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Немачки путописац Стефан Герлах затекао се на Петровдан 1578. године у једном селу у близини данашње Беле Паланке и као ретко ко искористио је ову, за нас, срећну околност да остави исцрпан и веома жив опис једне локалне светковине. Њему, као ученом протестантском теологу, нису промакла основна друштвена и родна схватања која су преовладавала у локалној средини. Наиме, током црквене службе богатији и старији мушкарци стајали су ближе олтару и у средишту цркве, док су жене, пошто је црква била мала, углавном стајале напољу и одатле пратиле литургију.

Пошто су биле релативно далеко од центра збивања, а језик црквених књига није свим верницима био подједнако разумљив, оне су међусобно разговарале и причале о најобичнијим стварима, као да се не налазе на литургији. Герлах је својим описом указао на опште предрасуде које су владале о женској побожности која се сматрала слабијом од мушке. Она је на сличан начин представљена и у канонском праву са својом хиљадугодишњом традицијом: жене су те које у цркви причају и запиткују мушкарце. Извесна општа обележја, као што је непоседовање концентрације, самодисциплине или можда „недостатак“ побожности и сл., свела су се на родно (гендер) обележје. Стога, није било необично да се поједини општи људски греси представе у лику жене, као што је на пример грех неодласка у цркву недељом због продужетка сна. У ликовној уметности средњовековне Србије поменути грех је представљен у виду жене која чврсто спава на огњеној постељи.

Похотан, победнички плес

После званичне црквене службе сељани су, прича даље Герлах, у црквеној порти организовали празничну гозбу на којој су се издвојиле групе девојака које су у колу плесале и певале. Описи девојачких дружина, које уз песму и музику плешу, релативно су чести код путописаца 16. века. Девојке нису плесале само забаве ради, већ су за своја извођења од посматрача тражиле новац.

За учене и литерарне кругове средњовековне Европе женски плес је имао двосмислено значење: био је похотан као Саломин плес поводом погубљења Јована Крститеља, или победнички, као плес Мирјам, сестре Мојсијеве. На практичном плану свакодневице, плес и игра сматрани су сумњивим, поготово када се радило о мешовитом колу. Играчи су неретко осуђивани као „вражији војници“: „Колико је жена у колу, толико је ђавољих мачева и копаља усмерено на Бога“, грми једна проповед. Свештеник који би се уплео у коло са женама осуђиван је на пост, метанија и губитак чина. Хватање у коло младића и девојака било је у локалној заједници прихватљиво као вид упознавања, али су моралисти учене културе у томе антиципирали знатно већи преступ од самог плеса.

Сексуални однос између мушкарца и жене био је двосмислен: продужавао је врсту, али је често водио у блуд. Еву прати вечито проклетство „првобитног греха“. У сликарству ренесансе, као на сликама Мазача или Паула Учела, змија са дрвета сазнања добра и зла има главу жене. Свака пристојна и племенита госпа требало је да на јавном месту своју главу прекрије велом или марамом, у складу са проповедима апостола Павла. У науци је одавно постављено питање да ли су наведени стереотипи производ страха клерикалне, монашке и интелектуалне културе (која је углавном мушка) од женске сексуалности. У црквеном сликарству Европе паклене муке блудница често су представљене змијама које их уједају за делове тела којим су згрешиле, или их пак на сличан начин муче ђаволи.

У практичном животу, брак је за мушкарца и жену требало да буде прибежиште од телесног греха. Међутим, како су бракови склапани и растављани према породичним или личним интересима, није било увек једноставно одржати брачну везу. Црквене и световне власти, као што је представљено у Жичкој повељи из треће деценије 13. века, на различите начине покушавају да сачувају брачну заједницу, претећи духовним и материјалним казнама. Међутим, у истом документу препознају се и широко распрострањене предрасуде патријархалног друштва. Својевољно напуштање мужа од стране жене сматрано је не само као преступ, већ и лудост, а напуштени муж имао је право да се задовољи и телесним кажњавањем жене уколико она није могла да плати казну, или да је пак удаљи од себе и прода!

Маљ за вештице

Око 1300. године инквизитору у француском селу Монтају било је важније испитивање јеретика него потрага за вештицама, али је крајем 15. века објављен „Маљ за вештице“ којим је отпочела масовна хистерија. Постоји претпоставка да је један од узрока могла бити све већа подвојеност мушке популације која је похађала званичне парохијске школе које су се у Европи почеле успостављати од тог времена, за разлику од жена које су и даље остајале у кући, преносећи своја традиционална знања и вештине. На југоистоку Европе, у православној цркви прогон вештица није попримио облик инквизиторских мучења и ломача као у католичким и протестантским срединама. Ипак, жена-вештица и даље је била са оне стране закона, али јој је од цркве претила „само“ казна вишегодишње епитимије. Почетком 18. века градић Рисан у Боки Которској био је озбиљно узнемирен већим бројем оболеле деце, што је изазвало сумњу у појаву вештице. То је проузроковало више непријатности женама које су претходно сматране за исцелитељке које пружају лекарске и ветеринарске услуге.

Уколико је жени као симболу телесности и сексуалности место било у паклу, основни друштвено прихватљив модел био је жена-мајка. У званичној и народној побожности он је представљен у лику Богородице која у наручју држи малог Христа. Заштитница сваком мушкарцу и жени, она бди над срећом породиље и њене бебе, док је њена мајчинска благост супротстављена правдољубивом Богу: заједно са св. Јованом Крститељем она моли Господа за опрост грешном човечанству. Народна култура била је склона да умножи понуђене моделе, што је у југоисточној Европи имало за резултат широко распрострањено поштовање св. Петке и св. Недеље неретко представљених као мајка и ћерка. Побожне и пуне хришћанских врлина, оне су се налазиле на истом задатку: заштита, исцељење и посредовање код Бога ради милости према грешном човечанству на Страшном суду.

Модел дворске љубави

Ипак, модел мајке није могао увек да одговори на различите друштвене улоге жене, те се у лаичком, витешком свету развио модел „дворске“ и „витешке“ љубави и куртоазног понашања заснованог на платонској љубави и сексуалној суздржаности. Међутим, када је жена излазила из улоге мајке, невесте или обожаване и недостижне супруге сениора, да би учествовала у областима јавног живота којим доминирају мушкарци, она је вреднована према мушким обрасцима. Хвалећи политичко умеће кнегиње Милице у годинама после пораза на Косову, Григорије Цамблак истиче да је она заправо поседовала особине једног мушкарца. Он кнегињу не убраја у жене, уосталом као ни многе храбре јунакиње Старог завета, већ је назива мушкарцем: „Не срдите се што женској слабости мушко подајем име“. Са друге стране, у народној култури развило се уверење да иза непопуларних мера владара-мушкарца стоји зла жена. Такав је чувени мит о „Проклетој Јерини“, супрузи деспота Ђурђа Бранковића који је у релативно кратком времену подигао Смедеревску тврђаву оптерећујући поданике тешким кулуком.

Као што видимо, родне улоге већ су одавно биле подељене. Ипак, забуна се могла догодити на светковини, и то на оној карневалског типа. Реч је о веома старом фолклорном обичају преодевања у одећу супротног пола. Мушкарци би се облачили као жене, жене прерушавале у мушкарце, ради плеса, забаве, игроказа или шале на позорници светковине. Озбиљни и учени посматрач, који је на литерарном плану из различитих предрасуда могао да прихвати „травестију“, наведену светковину сматрао је непримереном, вероватно и друштвено опасном. Изгледала је као субверзивни чин у којем су учесници изнова преиспитивали друштвене, економске, професионалне и родне (гендер) односе који су владали у реалитету свакодневице крајем средњег и почетком новог века.