Рaзмишљање једног обичног српског гласача

Изашла сам, гласала сам, победио је. Мало у чему се политички са њим слажем. Ја сам евроскептик, он евроентузијаста. Ја сам против уласка Србије у НАТО, он се, миц-по-миц, приближио Партнерству за мир, што је, све нешто слутим, могући прелудијум партнерству за рат. Ја сам бескомпромисна и сумњичава када је реч о Космету, јер мој отац и деда нису залуд за ову земљу „крвавили гаће”. И нису се борили за рехабилитацију колаборациониста и аболирање туђих злочинаца, већ за правду, слободу и суверенитет. Он је сарадљив и помирљив у име „националног измирења”, „регионалне сарадње” и „европске перспективе”. Ја сам за осведочене савезнике, он се узда у непроверене „партнере”. Нешто боље се слажемо у економским питањима. Можда зато што се у економију мало разумем. Али, волим када у мојој земљи нешто расте, уздиже се и гради; после свега што смо прошли, довољно ми је и да се само рашчишћава. У сваком случају, његова опција је добила. Толиком већином гласова и разликом у односу на остале да ми не пада на памет да му оспоравам добијено. Могу да се дурим колико хоћу, али је часно да му честитам.

А борили смо се, није да нисмо. Неко својим гласом, неко програмом, а неко буком и халабуком. Ко шта већ има. Победио је. Зато се сада преиспитујем и, после свега, имам потребу да се осврнем на оно што је претходило, да потражим нека објашњења.

Желела сам, рецимо, да будем рационалан гласач. Нисам хтела да, необавештена и острашћена, гласам из бусије сопствених фрустрација и предубеђења. Стога сам се прво обратила за савет политичким аналитичарима, истраживачким новинарима и осталим јавним интелектуалцима. Од већине њих научила сам више о томе како „нема веће радости од злурадости”, него, на пример, о политичком смислу и последицама потписаних бриселских споразума. Моји, некада омиљени, колумнисти анализирали су „ситуацију” крајње необјективно, персонално, уз сатанизацију политичких неистомишљеника,чак са примесама личне мржње. Нису ни покушали да сакрију своју политичку обојеност. Политичке анализе свели су на селективно бирање нових/старих чињеница и њихово пуко уклапање у овештале оквире важећих, политички коректних, стереотипа и предрасуда. Посебно су ме разочарали карикатуристи пошто су се упустили у денунцирање целе земље и народа, показујући тиме да за друштвено ваљану критику није довољно само лепо цртати.

Мада ми је досадашња власт скресала минули рад, смањила плату и увела солидарни порез, нисам желела ни да гласам стомаком. У вези са економијом, консултовала сам еминентне српске економисте. Независне институције биле су мишљења да би требало кресати и отпуштати још више. Неолиберали, посебно они који сами ни минут нису провели на тржишту, по том питању били су још суровији: тржишну борбу, без уплитања државе, ваља наставити до истребљења. Они који се и данас баве политичком економијом неретко су идеологизовали економска питања, делећи друштва на трули Исток и прогресивни Запад (нешто што ми је звучало познато, само је, чини ми се, ишло обрнутим редом). Нико није покушавао да мени, обичном гласачу, јасно објасни благодети глобализације, политички мотивисаних економских санкција и граничних баријера, монопола и протекционизма. Ни економисти у које сам некада имала највише поверења нису покренули иоле озбиљнију расправу о економском програму досадашње владе коме би супротставили некакву алтернативу; власт су оспоравали, углавном, вештачењем докторских фалсификата. А мене би, уочи избора, уместо прича о трошковима Брегзита, много више занимала прича о трошковима које би Србија имала уласком у ЕУ и које је већ имала потписивањем ССП.

Нисам, најзад, хтела ни да гласам „на слепо”, тј. да се претходно не обавестим о главним политичким такмацима, политичким странкама, коалицијама и њиховим програмима. По природи ствари, већу пажњу посветила сам опозицији. Кад тамо, осим радикала, све саме бабе, жабе и камелеони. Невоља са радикалима је у томе што су сувише радикални. Не може се баш све оспоравати, све поништити; не могу се градити куле на пепелу свих својих претходника. Као што се то, управо, чини са тековинама НОБ и потоње комунистичке владавине, а што је у оштрој супротности са искуствима неколико генерација чији су припадници још у животу. У време када нас, као народ, проглашавају злочинцима, не можемо себи дозволити ревидирање неких од најсветлијих страница своје историје и добровољно брисање са листе модерних нација и осведочених антифашиста.

Обећање Тадића–Чеде–Чанка којим су ми претили са билборда да ће, гласамо ли за њих, „вратити” плате и пензије, мом здравом разуму, међутим, чинило се крајње уверљивим. Пре свега зато што је јасно да би то енормно увећало буџетски дефицит. Тај филм смо већ гледали, а Тадић је, колико се сећам, обећао да ћемо се срести у неком „новом” филму. Стога ме његов камбек није импресионирао, а и његова глума је сада била много мање убедљива. Јовановић пак Чеда, још ми није објаснио како је из поцепаних патика ускочио у Арманијева одела, мада имам неку идеју о томе. А за Чанка не бих гласала све и да ми упери пиштољ у главу. Тако да је та опција отпала у старту.

Ни Пајтића, тј. коалицију око ДС, од почетка нисам узимала озбиљно. Не само зато што му се стално причињавају некакве (републичке) ветрењаче, а борба са њима више од деценије чини суштину његове неуспешне политике, са којом се, иначе, не слажем. Могуће и због чињенице да се, кроз силне деобе, ДС толико смањила да ми се чинила оправданом бојазан да ће се једног дана, у неко догледно време, сам Пајтић поделити као амеба. Нисам могла за њих да гласам, а никада и нисам.

Најзад, ДСС–Двери. Ова нова ДСС. Генерално, немам много симпатија, ни поверења, у оне који се грчевито ноктима држе за ивицу изборног цензуса. Посебно, ако га прескоче уз помоћ ,,лоповских мердевина” својих неочекиваних ортака, уједињени у заједничком подухвату „да се дочепамо плена, а онда пада нагодба”. Потписала сам, иначе, некада, неколико де-ес-есовских петиција против приступања Србије НАТО. Стога, заклањање садашње преседнице иза шињела заступника глобалне војне организације сматрам не само срамним политичким чином, већ и личном увредом. Овим, као и упадом у РИК у пратњи жестоких момака, С. Рашковић је недвосмислено демонстрирала дисконтинутет у односу на оснивача странке и њеног претходника, Воју Коштуницу – принципијелног легалисту, поштеног човека и џентлмена у политици.

И, ето тако, Вучић је победио. Ако ми није право, могу само да му пљунем под прозор. За њега је гласала велика већина оних који не деле моја политичка уверења. Али, искрено верујем да су за Вучића гласали и многи који не деле ни сва његова политичка уверења. Они, којима је такође „доста било” политичара попут Тадића, Чеде, Пајтића, Санде... и самог Радуловића. Они који би, у ствари, желели да рашчисте са свим следбеницима досовске максиме – „коме је до морала нека иде у Цркву” – којом је озваничена вишедеценијска аномија у нашем друштвеном и политичком животу. А коју данас виде као основну препреку не само остварењу националних и државних циљева, већ и консолидацији демократије у Србији.

У реду, онда – гласам за морал.

Професор на Факултету политичких наука