Razmišljanje jednog običnog srpskog glasača

Izašla sam, glasala sam, pobedio je. Malo u čemu se politički sa njim slažem. Ja sam evroskeptik, on evroentuzijasta. Ja sam protiv ulaska Srbije u NATO, on se, mic-po-mic, približio Partnerstvu za mir, što je, sve nešto slutim, mogući preludijum partnerstvu za rat. Ja sam beskompromisna i sumnjičava kada je reč o Kosmetu, jer moj otac i deda nisu zalud za ovu zemlju „krvavili gaće”. I nisu se borili za rehabilitaciju kolaboracionista i aboliranje tuđih zločinaca, već za pravdu, slobodu i suverenitet. On je saradljiv i pomirljiv u ime „nacionalnog izmirenja”, „regionalne saradnje” i „evropske perspektive”. Ja sam za osvedočene saveznike, on se uzda u neproverene „partnere”. Nešto bolje se slažemo u ekonomskim pitanjima. Možda zato što se u ekonomiju malo razumem. Ali, volim kada u mojoj zemlji nešto raste, uzdiže se i gradi; posle svega što smo prošli, dovoljno mi je i da se samo raščišćava. U svakom slučaju, njegova opcija je dobila. Tolikom većinom glasova i razlikom u odnosu na ostale da mi ne pada na pamet da mu osporavam dobijeno. Mogu da se durim koliko hoću, ali je časno da mu čestitam.

A borili smo se, nije da nismo. Neko svojim glasom, neko programom, a neko bukom i halabukom. Ko šta već ima. Pobedio je. Zato se sada preispitujem i, posle svega, imam potrebu da se osvrnem na ono što je prethodilo, da potražim neka objašnjenja.

Želela sam, recimo, da budem racionalan glasač. Nisam htela da, neobaveštena i ostrašćena, glasam iz busije sopstvenih frustracija i predubeđenja. Stoga sam se prvo obratila za savet političkim analitičarima, istraživačkim novinarima i ostalim javnim intelektualcima. Od većine njih naučila sam više o tome kako „nema veće radosti od zluradosti”, nego, na primer, o političkom smislu i posledicama potpisanih briselskih sporazuma. Moji, nekada omiljeni, kolumnisti analizirali su „situaciju” krajnje neobjektivno, personalno, uz satanizaciju političkih neistomišljenika,čak sa primesama lične mržnje. Nisu ni pokušali da sakriju svoju političku obojenost. Političke analize sveli su na selektivno biranje novih/starih činjenica i njihovo puko uklapanje u oveštale okvire važećih, politički korektnih, stereotipa i predrasuda. Posebno su me razočarali karikaturisti pošto su se upustili u denunciranje cele zemlje i naroda, pokazujući time da za društveno valjanu kritiku nije dovoljno samo lepo crtati.

Mada mi je dosadašnja vlast skresala minuli rad, smanjila platu i uvela solidarni porez, nisam želela ni da glasam stomakom. U vezi sa ekonomijom, konsultovala sam eminentne srpske ekonomiste. Nezavisne institucije bile su mišljenja da bi trebalo kresati i otpuštati još više. Neoliberali, posebno oni koji sami ni minut nisu proveli na tržištu, po tom pitanju bili su još suroviji: tržišnu borbu, bez uplitanja države, valja nastaviti do istrebljenja. Oni koji se i danas bave političkom ekonomijom neretko su ideologizovali ekonomska pitanja, deleći društva na truli Istok i progresivni Zapad (nešto što mi je zvučalo poznato, samo je, čini mi se, išlo obrnutim redom). Niko nije pokušavao da meni, običnom glasaču, jasno objasni blagodeti globalizacije, politički motivisanih ekonomskih sankcija i graničnih barijera, monopola i protekcionizma. Ni ekonomisti u koje sam nekada imala najviše poverenja nisu pokrenuli iole ozbiljniju raspravu o ekonomskom programu dosadašnje vlade kome bi suprotstavili nekakvu alternativu; vlast su osporavali, uglavnom, veštačenjem doktorskih falsifikata. A mene bi, uoči izbora, umesto priča o troškovima Bregzita, mnogo više zanimala priča o troškovima koje bi Srbija imala ulaskom u EU i koje je već imala potpisivanjem SSP.

Nisam, najzad, htela ni da glasam „na slepo”, tj. da se prethodno ne obavestim o glavnim političkim takmacima, političkim strankama, koalicijama i njihovim programima. Po prirodi stvari, veću pažnju posvetila sam opoziciji. Kad tamo, osim radikala, sve same babe, žabe i kameleoni. Nevolja sa radikalima je u tome što su suviše radikalni. Ne može se baš sve osporavati, sve poništiti; ne mogu se graditi kule na pepelu svih svojih prethodnika. Kao što se to, upravo, čini sa tekovinama NOB i potonje komunističke vladavine, a što je u oštroj suprotnosti sa iskustvima nekoliko generacija čiji su pripadnici još u životu. U vreme kada nas, kao narod, proglašavaju zločincima, ne možemo sebi dozvoliti revidiranje nekih od najsvetlijih stranica svoje istorije i dobrovoljno brisanje sa liste modernih nacija i osvedočenih antifašista.

Obećanje Tadića–Čede–Čanka kojim su mi pretili sa bilborda da će, glasamo li za njih, „vratiti” plate i penzije, mom zdravom razumu, međutim, činilo se krajnje uverljivim. Pre svega zato što je jasno da bi to enormno uvećalo budžetski deficit. Taj film smo već gledali, a Tadić je, koliko se sećam, obećao da ćemo se sresti u nekom „novom” filmu. Stoga me njegov kambek nije impresionirao, a i njegova gluma je sada bila mnogo manje ubedljiva. Jovanović pak Čeda, još mi nije objasnio kako je iz pocepanih patika uskočio u Armanijeva odela, mada imam neku ideju o tome. A za Čanka ne bih glasala sve i da mi uperi pištolj u glavu. Tako da je ta opcija otpala u startu.

Ni Pajtića, tj. koaliciju oko DS, od početka nisam uzimala ozbiljno. Ne samo zato što mu se stalno pričinjavaju nekakve (republičke) vetrenjače, a borba sa njima više od decenije čini suštinu njegove neuspešne politike, sa kojom se, inače, ne slažem. Moguće i zbog činjenice da se, kroz silne deobe, DS toliko smanjila da mi se činila opravdanom bojazan da će se jednog dana, u neko dogledno vreme, sam Pajtić podeliti kao ameba. Nisam mogla za njih da glasam, a nikada i nisam.

Najzad, DSS–Dveri. Ova nova DSS. Generalno, nemam mnogo simpatija, ni poverenja, u one koji se grčevito noktima drže za ivicu izbornog cenzusa. Posebno, ako ga preskoče uz pomoć ,,lopovskih merdevina” svojih neočekivanih ortaka, ujedinjeni u zajedničkom poduhvatu „da se dočepamo plena, a onda pada nagodba”. Potpisala sam, inače, nekada, nekoliko de-es-esovskih peticija protiv pristupanja Srbije NATO. Stoga, zaklanjanje sadašnje presednice iza šinjela zastupnika globalne vojne organizacije smatram ne samo sramnim političkim činom, već i ličnom uvredom. Ovim, kao i upadom u RIK u pratnji žestokih momaka, S. Rašković je nedvosmisleno demonstrirala diskontinutet u odnosu na osnivača stranke i njenog prethodnika, Voju Koštunicu – principijelnog legalistu, poštenog čoveka i džentlmena u politici.

I, eto tako, Vučić je pobedio. Ako mi nije pravo, mogu samo da mu pljunem pod prozor. Za njega je glasala velika većina onih koji ne dele moja politička uverenja. Ali, iskreno verujem da su za Vučića glasali i mnogi koji ne dele ni sva njegova politička uverenja. Oni, kojima je takođe „dosta bilo” političara poput Tadića, Čede, Pajtića, Sande... i samog Radulovića. Oni koji bi, u stvari, želeli da raščiste sa svim sledbenicima dosovske maksime – „kome je do morala neka ide u Crkvu” – kojom je ozvaničena višedecenijska anomija u našem društvenom i političkom životu. A koju danas vide kao osnovnu prepreku ne samo ostvarenju nacionalnih i državnih ciljeva, već i konsolidaciji demokratije u Srbiji.

U redu, onda – glasam za moral.

Profesor na Fakultetu političkih nauka