Претежно облачно

Прошлонедељни јефтини и бескорисни перформанси у облику одржавања предавања Унмик железници о међународном праву су немаштовити римејк виђених „балван револуција” које су завршавале тако што би се после неких завршених избора у Србији, из Београда пресекле везе са револуционарима. Скоро све што се на нашој политичкој сцени догађа због, у вези, поводом и око Косова намењено је само нама самима, односно за унутрашњу политику. Другим речима, све је то представа у којој смо сви заједно и публика и глумци, у којој неки гледаоци уживају мање, неки више, неки јој се изругују, а некима крећу сузе на очи. Фабулозно величанствени народно-грађански митинзи са спонтано-легитимном пиротехником; најаве да ћемо Америку и друге западне силе тужити Међународном суду правде који скоро ниједна стална чланица Савета безбедности, укључујући Русију, не признаје; ређање нових кнежевих клетви у виду скупштинских резолуција – део су политике која за свој објекат и циљ нема стваран проблем у времену и простору, већ је усмерена на формирање јавног мњења, тј. на садржину малих сивих ћелија.

Није сваки труд и борба за Косово и људе на Косову бескорисна и нереална. Ипак оно што највише штети било каквом решењу је доминација оног ритуалног, претворног и десетерачког елемента у тој борби, који је ту понајвише због унутрашње политике (читај: власти). Наш сукоб са омраженим и лицемерним појмом „реалности”, који нас подсећа да живот није увек оно што бисмо ми волели да јесте, доводи нас у ситуацију да на пример сваког дана по више пута гледамо временску прогнозу за Приштину, иако тамо нема скоро ниједног преосталог Србина, пардон, ниједног преосталог лојалног грађанина Србије. Да ли је та прогноза намењена припадницима Гарде цара Лазара који ето сваког дана могу одлучити да изврше десант на Приштину па да знају да ли да у редовну опрему уврсте и кишобран или крему за сунце?

Да ли би била толико велика траума за наше грађане када би можда уместо за Приштину чули најаву времена за Косовску Митровицу или Штрпце или би се тиме угрозио кредибилитет наше политике и преговарачке позиције? Уколико је одговор потврдан и одлучимо да све остане како јесте, барем у нашој уобразиљи, онда бих предложио да се у сваком телевизијском јутарњем програму дају комплетне сервисне информације: које аутобуске линије тог дана неће саобраћати у Приштини, који делови града неће имати струју и воду и где случајно можемо наићи на уличне радове да неко не улети беспотребно у кркљанац. То би несумњиво био велики допринос националном јединству, доследном спровођењу Устава и више пута громогласно потврђеној политици од стране Народне скупштине, без обзира на минорну чињеницу да би од јавног мњења и даље само правили буре барута које ћемо спречити да експлодира само гурајући га у још већи аутизам и негацију тренутних дешавања.

Као што је неко рекао да после 17. фебруара не сме доћи 18. док се Косово не врати у Србију и да време мора стати до тада, постоји пуно разлога и интереса да се незаокружена ситуација на Косову одржава у стању перманентне тензије. Као што на беџу пише „Косово је Србија”, не може бити стабилне Србије док нема стабилног и одрживог решења за Косово, какво год оно било. Замрзнута ситуација на терену у односу севера и остатка Косова једнака је замрзнутом односу политичких снага у Србији, односно задржавању постојећих политичких трендова. А ти трендови су такви да ће се због нестабилне политике погоршавати економско стање и повећавати број (не)транзиционих губитника – гласача СРС-а, док ће европска опција коју предводи ДС губити кредибилитет. Не толико због неискоришћеног пенкала и доказивања своје друштвене одговорности кроз дуготрајну партиципацију у политици у којој нема иницијативу, већ због суштинске немогућности да се нађе реално решење за косовски проблем када јавност није припремљена за било какво одступање од нереалне и неискрене политике, која је чак и под ознаком званичне државне тајне, јер нико не сме да прича о чувеном Акционом плану. Зато се што пре мора изаћи са реалним циљевима на Косову, без бојазни да ће ико бити изненађен и да ће судбина међународног права остати без последњег браниоца.

Друштву ће бити тешко да крене напред уколико се од њега буде тражило да се „наоружа стрпљењем” за трпљење последица политике о којој не сме ништа да зна. То ће се увидети врло брзо када буде јасно да је немогуће држати на дужи рок опозване амбасадоре на консултацијама, и да ће бити потребно наћи некакав иоле достојанствен разлог да се они врате на своје радне задатке. Тренутна политичка ситуација је нека врста прелазног периода после кога ће или нормализација односа са ЕУ и Западом бити неизбежна, или ће блокада односа постати дугорочнија варијанта која ће тада престати да буде политичка последица, а постаће узрок и детерминанта нових политичких дешавања.

Чињеница да је у суштини Косово тема која заглушује друге дискусије доказује да ово друштво не може да крене напред док се ово поглавље историје не заврши. Наравно, то је под условом ако говоримо о Косову као месту где живе људи од крви и меса у одређеном времену и простору, са чијим несрећама можемо саосећати или не, а не ако говоримо о Косову као космичкој метафори сукоба две цивилизације и две различите етике, где ми наравно припадамо оној безгрешној и морално перфектној. Колико је таква наша перцепција искрена зна свако од нас врло добро, исто онолико колико је искрено наше интересовање да ће до краја недеље бити претежно облачно у Приштини.

Сарадник Института за европске студије