Серверов удар на Вучића

Добро знамо ко је Данијел Сервер. Један од најагресивнијих антисрпских НАТО јуришника из деведесетих година. Реч је о особи умреженој са разним америчким обавештајно-политичким и сличним структурама, са реномеом експерта за „српско питање“. Укратко, ради се о човеку који нам је изразито ненаклоњен али и даље није без извесног утицаја бар на неке аспекте политике коју према нама води Вашингтон. Отуда, логично је да Србија настоји да са њим колико-толико нормализује односе или макар да одржава канал комуникације. Но, не видим ни један разлог да се то ради на премијерском нивоу. То кажем и због наглашеног антисрпског реномеа који Сервер има, као и због његове реалне (гео)политичке тежине која више и није нарочита.

На крају крајева, ни Сервер од официјелног Београда ни Србија од Сервера не могу имати толико користи да би се отишло предалеко у сарадњи. Стога, старе комбинације и идеје остаће у правом плану, без обзира на површне међусобне позитивне тонове. Иза њих се по правилу крију озбиљније ствари, а какве су оне да се наслутити из Серверових речи. Он је – ако је неко у то и почео да сумња, више не треба да има илузије – и даље примарно албански па и шире антисрпски лобиста, а ко год код нас помисли да са њим може нешто добро да постигне, брзо ће му се ствари обити о главу.

Сервер готово и да није изашао са oвонедељног састанка са Вучићем, а већ је пласирао две поруке које као бумеранг погађају премијера Србије, а ни на који начин му не користе. Прво, устврдио је да Кремљ види Вучића као непоузданог и отуда непожељног партнера, односно да српски премијер и јесте некритички прозападно настројен. Друго, да је Вучићу стабилност Балкана и са тим скопчано његово виђење као позитивног чиниоца од стране Брисела и Вашингтона битније од судбине Републике Српске.

Верујем да и једно и друго није тачно. У крајњој линији и прагматично гледано, како из личнопартијског тако и из државног угла, Вучићу је и те како битно да Србија очува изузетно добре односе с Русијом, а Москви је, с обзиром на нашу геополитичку локацију, довољно да се према њој и даље постављамо коректно и она неће бити незадовољна политиком садашњег српског државног врха. Не очекује од нас ни да идемо у сукоб са ЕУ, нити да уђемо у ОДКБ. О томе сведочи и недавна изборна подршка Јединствене Русије листи коју је предводио Вучић а на којој је била и партија Ненада Поповића (СНП) која ужива значајне руске симпатије.

Суштина реченог важи и за РС. Већинска јавност Србије свако њено угрожавање доживљава и као удар на саму Србију, а према будућности РС далеко да је равнодушна и наша власт. Коначно, и да није тако, тј. да је Сервер у праву – оно што је рекао не говори се јавно. Ако неко и прича својим грађанима једно а заклиње се на штету националних интереса своје земље у лојалност страним менторима, они немају разлог да га дискредитују. Ћуте о томе. А Сервер јесте покушао да оцрни Вучића у, уз све политичке нијансе, доминантно национално настројеном грађанству Србије, без чије значајне подршке Вучић не да не би победио већ не би био далеко ни од рејтинга Чедомира Јовановића.

Тако ствари стоје, а нама остаје да анализирамо да ли је Сервер покушао да своју бритву зарије Вучићу у леђа, и тако му нанесе макар извесну штету само за рачун својих албанских и других балканских пријатеља или се ради и о поруци у име официјелних америчких структура. Но, једно је већ јасно, таквим људима као што је Сервер није место у кабинетима српских водећих функционера. И због њих, и због оно мало поноса што га Србија још има!

Политички аналитичар