Бомбе које су најавиле нови свет

За слу­чај да је не­ко­ме слу­чај­но пао на па­мет Ви­ли Брант у Вар­ша­ви кад је чуо да Ба­рак Оба­ма овог ме­се­ца од­ла­зи у Хи­ро­ши­му, од­мах тре­ба раз­ја­сни­ти да аме­рич­ки пред­сед­ник у Ја­па­ну не­ће кле­ча­ти ни­ти ће се из­ви­ња­ва­ти. 
Ње­го­ва по­се­та ме­сту ко­је су САД срав­ни­ле са зе­мљом у на­па­ду атом­ском бом­бом све­јед­но је исто­риј­ска, јер је он пр­ви аме­рич­ки пред­сед­ник на функ­ци­ји ко­ји ће оби­ћи тај град (Џи­ми Кар­тер био је та­мо по­што је оти­шао из Бе­ле ку­ће, а Ри­чард Ник­сон пре не­го што је по­стао шеф др­жа­ве). 
Оба­ма не­ће тра­жи­ти опро­штај, али мно­ги већ са­мо у ње­го­вом од­ла­ску у Хи­ро­ши­му ви­де пре­и­спи­ти­ва­ње Тру­ма­но­ве од­лу­ке да 6. ав­гу­ста 1945. нај­ра­зор­ни­јим оруж­јем, ко­је је пр­ви и по­след­њи пут упо­тре­бље­но у Ја­па­ну, при­мо­ра ца­ра Хи­ро­хи­та на пре­да­ју, чи­ме је ко­нач­но за­вр­шен Дру­ги свет­ски рат. Твр­ди­ти да мо­жда и ни­је тре­ба­ло угље­ни­са­ти око 200.000 љу­ди, ко­ли­ко их је за­јед­но на­стра­да­ло у Хи­ро­ши­ми и На­га­са­ки­ју (овај дру­ги га­ђан је атом­ском бом­бом 9. ав­гу­ста), ни­ка­да ни­је би­ло не­што што се ла­ко ра­ди­ло у САД и то би по­себ­но те­шко па­ло пред­сед­ни­ку ко­га по­ли­тич­ки про­тив­ни­ци већ оп­ту­жу­ју да иде на „по­кај­нич­ка пу­то­ва­ња”. Бе­ла ку­ћа је за­то ја­сно ста­ви­ла до зна­ња да Ја­пан­ци не­ће чу­ти: „Меа кул­па”.
„Пред­сед­ник не­ће пре­и­спи­ти­ва­ти од­лу­ку о упо­тре­би атом­ске бом­бе на кра­ју Дру­гог свет­ског ра­та. Он ве­ру­је да је пред­сед­ник Тру­ман до­нео од­лу­ку из пра­вих раз­ло­га. С об­зи­ром на ре­зул­та­те (крај ра­та), те­шко је освр­та­ти се и пре­и­спи­ти­ва­ти ту од­лу­ку”, са­оп­шти­ли су Оба­ми­ни са­рад­ни­ци.
Оба­ма та­ко оста­је пред­сед­ник чи­ји је ну­кле­ар­ни „до­си­је” пре­пун кон­тра­дик­тор­но­сти. До­био је Но­бе­ло­ву на­гра­ду за мир јер је обе­ћао да ће ра­ди­ти на све­ту без ну­кле­ар­ног оруж­ја, да би у ствар­но­сти на­ло­жио да Аме­ри­ка у на­ред­них 30 го­ди­на по­тро­ши би­ли­он (хи­ља­ду ми­ли­јар­ди) до­ла­ра на оса­вре­ме­њи­ва­ње тог истог ну­кле­ар­ног ар­се­на­ла ко­ји је тре­ба­ло да ис­ко­ре­ни. У Хи­ро­ши­ми ће му тре­ба­ти из­у­зет­на вер­бал­на акро­ба­ти­ка да би се у исто вре­ме за­ло­жио за ну­кле­ар­но раз­о­ру­жа­ва­ње (као што се оче­ку­је да ће ура­ди­ти) и да би ма­кар и ћут­ке др­жао стра­ну Тру­ма­ну ко­ји је на­ло­жио ну­кле­ар­ни на­пад на Ја­пан. „Њу­јорк тајмс” оце­њу­је да и пре­ћут­на по­др­шка Тру­ма­ну обе­сми­шља­ва Оба­ми­ну по­се­ту ме­мо­ри­јал­ном цен­тру 27. ма­ја, јер сми­сао тог пар­ка и је­сте да по­ста­ви пи­та­ње да ли је про­тив не­при­ја­те­ља тре­ба­ло упо­тре­би­ти бом­бе ко­је су гра­до­ве пре­тво­ри­ле у прах и пе­пео, а ге­не­ра­ци­је Ја­па­на­ца у жр­тве ра­ди­ја­ци­је.
Раз­го­вор о овој те­ми од­у­век је убр­за­вао пулс и ди­зао при­ти­сак уче­сни­ци­ма де­ба­те. Јед­ни оце­њу­ју да је Ха­ри Тру­ман до­нео ис­прав­ну од­лу­ку јер је по­ште­део жи­во­те аме­рич­ких вој­ни­ка ко­ји би у су­прот­ном на­ста­ви­ли да ра­ту­ју, као и жи­во­те ја­пан­ских ци­ви­ла ко­ји би стра­да­ли то­ком аме­рич­ке ин­ва­зи­је. Осим то­га, до­да­ју за­го­вор­ни­ци дру­гог ста­ва, То­кио је био од­го­во­ран за рат у Ази­ји, у ко­јем је по­ги­ну­ло 20 ми­ли­о­на љу­ди, и не­ми­ло­срд­ну оку­па­ци­ју број­них зе­ма­ља, укљу­чу­ју­ћи Ко­ре­ју, где су оку­па­то­ри при­мо­ра­ва­ли ло­кал­не ста­нов­ни­це да бу­ду „же­не за уте­ху” ја­пан­ским вој­ни­ци­ма. Дру­ги за та­кву ка­зну ка­жу да је би­ла кри­вич­но де­ло или у нај­ма­њу ру­ку су­ви­шна. Има ми­шље­ња да је То­кио сва­ка­ко хтео да се пре­да и да ни­је би­ло по­тре­бе учи­ти га па­ме­ти на нај­су­ро­ви­ји на­чин. Не­ка­да­шњи аме­рич­ки ми­ни­стар од­бра­не Ро­берт Мек­на­ма­ра у до­ку­мен­тар­цу „Ма­гла ра­та” из­нео је став да би Аме­ри­кан­ци од­го­ва­ра­ли за рат­не зло­чи­не због оно­га што су учи­ни­ли у Ја­па­ну да ко­јим слу­ча­јем ни­су би­ли на по­бед­нич­кој стра­ни. 
Ипак, по­ку­ша­ји да се пре­и­спи­та аме­рич­ка од­го­вор­ност оштро су ка­жња­ва­ни. Кад је чу­ве­ни ва­шинг­тон­ски му­зеј „Смит­со­ни­јан” 1995. ор­га­ни­зо­вао из­ло­жбу на ко­јој је при­ка­зан бом­бар­дер „Ино­ла Геј” ко­ји је ба­цио бом­бу на Хи­ро­ши­му, са ци­љем да по­кре­не де­ба­ту о на­па­ду, ве­те­ра­ни из Дру­гог свет­ског ра­та, али и дру­ги де­ло­ви јав­но­сти, то­ли­ко су се по­бу­ни­ли да је Кон­грес мо­рао да ор­га­ни­зу­је са­слу­ша­ње о том „слу­ча­ју”, док је ди­рек­тор му­зе­ја при­мо­ран да под­не­се остав­ку.

С дру­ге стра­не, ни у Ја­па­ну ни у остат­ку Ази­је то ни­је јед­но­став­но пи­та­ње, пи­ше „Фо­рин аферс”. Ка­ко би зе­мље ко­је је Ја­пан оку­пи­рао ре­а­го­ва­ле на чи­ње­ни­цу да се Аме­ри­кан­ци из­ви­ња­ва­ју им­пе­ри­ји ко­ја је на њи­хо­вим те­ри­то­ри­ја­ма вр­ши­ла стра­вич­не зло­чи­не? Мно­ге од тих зе­ма­ља, по­пут Ју­жне Ко­ре­је, аме­рич­ки су са­ве­зни­ци, док с дру­ги­ма, по­пут Ви­јет­на­ма, Аме­ри­ка по­ку­ша­ва упра­во са­да да по­бољ­ша од­но­се, због че­га ће Оба­ма то­ком азиј­ске тур­не­је по­се­ти­ти и Ви­јет­нам. Ова зе­мља би он­да мо­гла да се за­пи­та за­што се Аме­ри­кан­ци не из­ви­не и њи­ма за ка­та­стро­фал­ни рат ко­ји су та­мо во­ди­ли. Си­гур­но је да ни Ки­на не би би­ла срећ­на да чу­је да Ва­шинг­тон оправ­да­ва Ја­пан­це у на­сто­ја­њи­ма да се при­ка­жу као нај­ве­ће жр­тве ра­та, јер би та­ко оја­ча­на вик­ти­ми­за­ци­ја мо­жда зна­чи­ла и ве­тар у ле­ђа за ам­би­ци­је То­ки­ја у ре­ги­о­ну. Ко­нач­но, док би Ја­пан­ци с јед­не стра­не во­ле­ли да чу­ју ре­чи ка­ја­ња, с дру­ге стра­не не би во­ле­ли да чу­ју да се Ва­шинг­тон са­да то­ли­ко мо­рал­но дво­у­ми око ну­кле­ар­ног оруж­ја, јер пот­па­да­ју под аме­рич­ки ну­кле­ар­ни ки­шо­бран и узда­ју се у САД у слу­ча­ју атом­ског на­па­да Се­вер­не Ко­ре­је. 
Али, Ја­пан­ци због то­га не мо­ра­ју да бри­ну. Иако су САД и Ру­си­ја пот­пи­са­ле спо­ра­зум о сма­њи­ва­њу бро­ја рас­по­ре­ђе­них ну­кле­ар­них бо­је­вих гла­ва на 1.550, то их ни­је спре­чи­ло да по­све­ће­но ра­де на ја­ча­њу атом­ског ар­се­на­ла. Оба­ми­на вла­да тро­ши у те свр­хе ви­ше не­го што је тро­шио Ре­ган у је­ку хлад­ног ра­та. Ва­шинг­тон­ски Цен­тар за не­про­ли­фе­ра­ци­ју оруж­ја са­знао је да САД ин­тен­зив­но ра­де на пла­но­ви­ма за град­њу ну­кле­ар­них под­мор­ни­ца, стра­те­шких бом­бар­де­ра и ме­ђу­кон­ти­нен­тал­них ба­ли­стич­ких ра­ке­та. С дру­ге стра­не, ис­тра­жи­ва­ње Сток­холм­ског ме­ђу­на­род­ног ин­сти­ту­та за ис­тра­жи­ва­ње ми­ра по­ка­зу­је да је „Ру­си­ја усред мо­дер­ни­за­ци­је стра­те­шких ну­кле­ар­них сна­га и да ће за де­сет го­ди­на укло­ни­ти све ме­ђу­кон­ти­нен­тал­не ба­ли­стич­ке ра­ке­те из со­вјет­ске ере.”
Ну­кле­ар­но оруж­је сме­ште­но је на 98 ло­ка­ци­ја у 14 зе­ма­ља, али се ве­ћи­на по­стро­је­ња и ла­бо­ра­то­ри­ја на­ла­зи упра­во у САД и Ру­си­ји. Још 25 зе­ма­ља има ну­кле­ар­ни и ра­ди­о­ло­шки ма­те­ри­јал по­тре­бан за пра­вље­ње бом­би, при че­му је­дан од нај­ве­ћих ри­зи­ка ле­жи у то­ме што би овај ма­те­ри­јал мо­гао да пад­не ша­ка те­ро­ри­сти­ма. Не­дав­но одр­жа­на кон­фе­рен­ци­ја о ну­кле­ар­ној без­бед­но­сти у Ва­шинг­то­ну по­твр­ди­ла је да ра­ди­о­ак­тив­ни ма­те­ри­јал (ви­со­ко­о­бо­га­ће­ни ура­ни­јум, плу­то­ни­јум) ши­ром све­та ни­је до­бро обез­бе­ђен и да би екс­тре­ми­сти мо­гли да га укра­ду из ну­кле­ар­ки, али и са дру­гих ло­ка­ци­ја. Од ње­га је ла­ко на­пра­ви­ти та­ко­зва­не „пр­ља­ве бом­бе” ко­је ко­ри­сте кон­вен­ци­о­нал­ни екс­пло­зив да би рас­пр­ши­ле ра­ди­о­ак­тив­ни ма­те­ри­јал. Ис­ти­че се да је Евро­па по­ста­ла по­себ­но ра­њи­ва у овом по­гле­ду, али се, ипак, нај­че­шће по­ми­ње Па­ки­стан, јер та­мо де­лу­је ви­ше од де­сет џи­ха­ди­стич­ких ор­га­ни­за­ци­ја. 
Бе­ла ку­ћа сма­тра да је по­себ­но опа­сно то што Исла­ма­бад у по­след­ње вре­ме уса­вр­ша­ва ма­ло так­тич­ко ну­кле­ар­но оруж­је ко­је је лак­ше укра­сти, што ће ми­ли­тан­ти­ма олак­ша­ти по­сао ако же­ле да се до­мог­ну атом­ског ар­се­на­ла. Ипак, не­во­ља је да­ле­ко ве­ћа не­го што по­ка­зу­је па­ки­стан­ски при­мер, јер ту вр­сту ма­лог атом­ског на­о­ру­жа­њу раз­ви­ја­ју и дру­ге зе­мље, укљу­чу­ју­ћи САД. Реч је о бом­ба­ма ко­је су пре­ци­зни­је и сла­би­је ра­зор­не мо­ћи, али ко­је су због то­га мо­жда и да­ле­ко опа­сни­је – мо­гле би да под­стак­ну но­ву тр­ку у на­о­ру­жа­њу и упо­тре­бу ну­кле­ар­ног оруж­ја, јер оно са­да на­вод­но ви­ше ни­је та­ко уби­тач­но. Страх ми­ров­них ак­ти­ви­ста је упра­во у то­ме да би про­ли­фе­ра­ци­ја ма­лог ну­кле­ар­ног оруж­ја и про­из­вод­ња екс­пло­зи­ва чи­ја је ра­зор­на сна­га тек два од­сто бом­бе ба­че­не на Хи­ро­ши­му мо­гле да охра­бре вла­де да ко­ри­сте овај ар­се­нал за ма­сов­но уни­ште­ње, по­гре­шно ве­ру­ју­ћи да је мо­гућ „огра­ни­че­ни ну­кле­ар­ни рат”. 
Та­ко до­ла­зи­мо да за­кључ­ка да је и по­ред спо­ра­зу­ма Но­ви СТАРТ, ко­ји је Бе­ла ку­ћа пот­пи­са­ла с Мо­сквом и ко­ји је обе зе­мље оба­ве­зао на сма­њи­ва­ње рас­по­ре­ђе­них ну­кле­ар­них бо­је­вих гла­ва до 2021, као и по­ред до­го­во­ра с Ира­ном, опа­сност од упо­тре­бе атом­ског оруж­ја за вре­ме Оба­ми­не вла­де по­ра­сла, уме­сто да се у ду­ху обе­ћа­ња за ко­је му је дат Но­бел – ума­њи.