И цар је спремао бомбу

Хирошима данас има 1,1 милион становника и, мада је симбол страдања које је јединствено у историји човечанства – страдања од атомске бомбе – тамо данас готово ништа не подсећа на догађај од 6. августа 1945. Осим Парка мира, са остацима куполе једне разрушене зграде и, наравно, Меморијалног музеја отвореног 1955, кроз који годишње прође око милион посетилаца.

Тамо су изложене ствари које су припадале жртвама, фотографије и други експонати који дочаравају страхоте атомске експлозије у граду од 350.000 становника, колико их је било у моменту бомбардовања од којег је непосредно погинуло око 80.000 људи. Део поставке је и изложба која показује салдо данашњих нуклеарних арсенала.

Посетиоци се у Музеју у просеку задржавају 45 минута, што се узима као доказ недовољног интересовања Јапанаца за ову трауму која је окончала Други светски рат. За комплетан обилазак потребно је, наиме, најмање три сата.

Музеј у Хирошими уједно је и средишња тачка у полемикама да ли је, баш због једине две нуклеарне бомбе икад употребљене, Јапан највећа жртва највећег рата у историји, или и нешто друго. Другачије формулисано, дилема је да ли је земља била првенствено агресор, због чега се атомски погром над становницима њена два града може тумачити и као праведна казна.

То је, како би се рекло, „контекст” предстојеће посете првог америчког председника на дужности Хирошими, 71 годину после. Да ли је заиста морало да прође седам деценија за гест одавања поште невиним жртвама, поготово кад се узме у обзир да су САД и Јапан такође дуже од пола века стратешки политички, економски и војни партнери.

ЗЛОЧИН ИЛИ НЕ: Ствари у овом погледу нису нимало једноставне, на обе стране. „Контекст” у овом случају има много елемената око којих нема међусобне сагласности, с великом извесношћу да је никад неће ни бити. Ниједној страни притом није чиста савест, док је вагање кривице на теразијама историје за поједине потезе и исходе, као и другде, „ћорав посао”.

Прва дилема је да ли је атомско бомбардовање заиста било једини начин да се изнуди брзи крај рата и, према америчкој званичној верзији, спречи погибија милиона Американаца и Јапанаца, то јест, да ли је планско разарање јапанских градова и масовно убијање цивила било морално и да ли је заиста било неопходно? Или је тадашњи политички и војни врх САД био нестрпљив да демонстрира снагу новог оружја и тиме, у долазећем хладноратовском конфликту са Совјетским Савезом, осигура позицију силе број један.

Судећи по тадашњем председнику САД Харију Труману, првом и, на срећу, и једином који је наредио нуклеарно бомбардовање, та одлука „није била тако велика”. „Било је то само још једно моћно оружје у арсеналу праведности”, оценио је, деценију и по касније, дакле са довољне историјске дистанце, Труман најпресуднији потез свог председниковања (од 1945 до 1953. године). Било је то, дакле, неопходно средство ка праведном циљу – окончању рата.

За ову прилику из своје документације вадим резиме америчких мотива, како га је, уочи 50. годишњице атомског бомбардовања, у серији чланака систематизовао „Вашингтон пост”, по којем је, прво, Труман ново оружје искористио да би, пре свега, у што краћем року и под америчким условима, окончао Други светски рат. Кључни фактор у анализама Беле куће био је затим замор ратом: савезничке победе у Европи у мају 1945. дошле су после три и по године крварења. До почетка јула погинуло је 290.000 америчких војника, а 630.000 је рањено, уз 80.000 заробљених и несталих.

Најзад, амерички лидери били су у пролеће и лето 1945. забринути и због растућег унутрашњег незадовољства, које се показивало кроз штрајкове и радничке немире, а важан фактор били су и амерички губици у тек завршеној бици за Иво Џиму (јапанско острво чији су аеродроми били кључни за потоње бомбардовање јапанских градова), која је трајала од 1. априла до 2. јула. Јапански отпор сломљен је тек после 6.800 погинулих америчких војника и 19.000 рањених. У потоњој бици за Окинаву, вођеној од почетка априла до средине јуна, губици су износили 12.000 погинулих и 50.000 рањених.

Да је Америка желела да ограничи сопствене губитке и Јапан принуди на брзу предају, наводи се и у Музеју Хирошиме, али се тамо напомиње како им је било изузетно важно и да Јапан капитулира пре него што у Пацифички рат уђе Совјетски Савез и тиме ојача своју позицију после његовог завршетка. (СССР је у тај рат ушао тек на дан бомбардовања Нагасакија, што је највероватније спречило да Јапан доживи судбину подељене Кореје). Истиче се и да је намера била да се у ратним условима испита ефикасност новог оружја.

Да ли је, међутим, јапански отпор могао да буде скршен и без атомских бомби? Из данашње перспективе чини се да је у лето 1945. Јапан већ био при крају својих ратних ресурса, већ морално сломљен и политички поражен.

Томе је увелико допринело систематско америчко бомбардовање јапанских градова, при чему је посебно страдала престоница, Токио, на који је изручено и неколико контингената напалм-бомби, што је у великом граду махом дрвених кућа за резултат имало огроман пожар, у којем је, према америчким изворима, „за шест сати животе изгубило више људи него икад у историји”. Биланс је био око 200.000 настрадалих, више него у Хирошими и Нагасакију.

Јапан је био шокиран, али није било сагласности између цара, политичара и генерала да ли борбу наставити по сваку цену (о чему сведочи употреба камиказа – пилота самоубица), или се одмах предати. Ову агонију је после друге атомске бомбе која је разорила Нагасаки и његово становништво, пресекао цар Хирохито, али тек пошто је с Американцима договорено да Јапан остане царевина и после капитулације. Формалну изјаву о предаји цар је прочитао преко радија – Јапанци су тада први пут чули његов глас – у подне 15. августа 1945.

Оно што се, међутим, обично не помиње, јесте да су САД трку ко ће први енергију атома употребити као оружје, добиле не само против Немачке, него и против Јапана.

НЕДОСТАЈАО ЈЕ УРАНИЈУМ: По наредби премијера (са чином генерала) Хидеки Тођоа, изради јапанске нуклеарне бомбе приступило се у пролеће 1943, дакле у време када је амерички пројект „Менхетн” био већ увелико одмакао. „Развој атомског оружја може да одлучи о победи или поразу у овом рату”, образложио је ову одлуку, испоставиће се далековидо, премијер, који ће после рата, 1948, пред Токијским трибуналом бити осуђен на смрт и погубљен вешањем.

Уочи педесетогодишњице Хирошиме, 1995, Тацусабуто Сузуки, један од педесеторо научника који су радили на пројекту, изнео је страним новинарима да је Јапан имао знање како да се направи бомба, али није успео да на време обезбеди „експлозив” – уранијум 235. За тим елементом неуспешно се трагало прво на сопственом тлу, затим у Кореји и Југоисточној Азији, да би га тек у пролеће 1945. добили – од Немачке.

Око 560 килограма уранијум-оксида, пореклом из рудника окупиране Чехословачке, укрцано је у марту у немачку подморницу у којој су била и два јапанска потпуковника, као пратиоци драгоценог терета. Тај карго није, међутим, стигао на одредиште, јер је Немачка у међувремену капитулирала, због чега се посада подморнице предала америчком ратном броду на Атлантику, да би била спроведена до луке на источној обали САД. Американци су, наравно, уранијум задржали и тиме Јапану избили последњи ратни адут, да би мало потом оружје кога је данас толико да може да уништи целу цивилизацију, било испробано баш на Јапанцима.

ОД НЕПРИЈАТЕЉА ПРИЈАТЕЉИ: Рат је потом правно завршен правдом победника: са много мање публицитета од процеса нацистичким ратним вођама у Нирнбергу, јапанским цивилним и војним милитаристима готово експресно – за само шест месеци, од маја до новембра 1948. године – пресудило је 11 судија, представника исто толико земаља које су биле у рату с Јапаном.

Пред Токијским трибуналом оптужена су и осуђена два премијера, 12 министара (међу којима су већина били високи официри), двојица амбасадора, седам генерала, један адмирал и један писац! Двојица су преминули током процеса, седам је погубљено, а остали су добили доживотну робију.

Оно што је, међутим, најфасцинантније у необичној историји јапанско-америчких односа, јесте радикални преображај Јапана из милитаризма у пацифизам – и његов однос према окупатору.

Дилема је ко је томе више допринео: победник или поражени. Формална окупација Јапана трајала је до 1952. Послератни и данас важећи јапански устав написан је по диктату генерала Дагласа Мекартура, врховног заповедника окупационих снага. Њиме је, пошто је цар Хирохито претходно био принуђен да се одрекне божанских атрибута, успостављен парламентарни систем налик британском, а у врховни закон Јапана уграђен је и чувени члан 9, којим се нација одрекла права употребе силе као средства за решавање међународних спорова. Јапан зато и данас, иако има изузетно обучене и опремљене оружане снаге са огромним буџетом (40 милијарди долара), њих не назива војском, него „снагама за самоодбрану”.

Јапан је прихватио и амерички одбрамбени (укључујући и нуклеарни) „кишобран”, а САД су на Далеком истоку добиле геополитички и стратешки изузетно важан „непотопиви носач авиона”, који је био драгоцен адут у хладном рату.

Јапану су политички и економски прагматизам постали важнији од суверенитета и позерског патриотизма: понуђени кишобран је прихватио и искористио да постигне прво послератно „економско чудо”, за импресивну обнову и реиндустријализацију, и да за рекордно време постане друга економија света (статус који му је у овом веку – 2010 – преотела Кина). Све у свему, односи између Токија и Вашингтона су без преседана: „Нема примера у историји да је једна велика и економски моћна нација остала толико зависна од друге, а да притом није изгубила сопствени идентитет”, констатује у својој веома цитираној књизи „Енигма јапанске моћи”, утицајни јапанолог, холандски професор Карел ван Волферен.

Иако је намерно убијање цивила и у ратном контексту, по данашњим мерилима неспорни „злочин против човечности”, на атомско бомбардовање Јапана не гледа се кроз те наочаре. Америка је довољно велика сила да у овом случају може да инсистира да је циљ оправдао употребљено средство.

ПОМИРЕЊЕ БЕЗ ИЗВИЊЕЊА: Јапан и Америка су се, дакле, помирили, али до тог помирења стигло се без међусобних извињавања. Као што досад ниједан амерички председник није посетио Хирошиму и Нагасаки, ниједан јапански лидер није отишао до стратишта које је Америци нанео Јапан – Перл Харбора.

Оно што је необично у овим односима, то је што Јапанци америчко извињење – никад нису тражили. Протест због атомских бомби јапанска влада послала је три дана после Нагасакија, 12. августа 1945 – тада и никад више.

На годишњу комеморацију у Хирошими САД су свог амбасадора послале тек 2010. Амерички председници који су категорично одбацили било каквог извињавање јесу Џорџ Буш старији („Не тичу ме се чињенице, али добро сте ме чули: никад се нећу извинити.”) и Бил Клинтон („САД Јапану не дугују извињење због атомског бомбардовања Хирошиме и Нагасакија.”).

Да ли је разлог томе и што је Јапан у великом дефициту кад је реч о сопственим извињењима за колонијалне походе и ратне злочине према својим суседима, Кореји и Кини, па и у моралном преступу зато што његови данашњи премијери одају пошту почившим колегама и генералима, осуђеним ратним злочинцима.

Како год било, вреди напоменути да је, према једној неоповргнутој верзији (из докумената Викиликса), Обама (први председник који се поклонио јапанском цару) намеравао да Хирошиму посети још у првој години свог мандата, у новембру 2009, али да су Јапанци ту посету дипломатски одбили, са образложењем да би то могло да „подрије темеље америчко-јапанског савеза”, као и да ојача јапанску нуклеарну опозицију (Јапан је веома зависан од нуклеарне енергије). А како је ових дана обелоданио „Вашингтон пост”, саветник премијера Шинто Абеа сугерисао је да Обама у Хирошиму дође тек пошто се исели из Беле куће (и тиме следи пример Џимија Картера, који је тамо отишао три године пошто је престао да буде председник).