​Изборни савези с ограниченим роком употребе

Председник Социјалдемократске странке Борис Тадић најавио је да ће с председником Демократске странке Бојаном Пајтићем разговарати о заједничком наступу на поновљеним изборима у Белој Паланци. Чедомира Јовановића није помињао. Неки у овоме виде само још једну потврду разлаза у ЧБЧ коалицији. Нико од њих се, чини се, не узбуђује претерано због тога, јер су уједињени постигли свој главни циљ – прелазак цензуса. Уколико би нека од ових странака (најпре би то могао да буде Јовановићев ЛДП) одлучила да уђе у власт, воља бирача била би изиграна, али закон не би био прекршен.

Неки аналитичари процењују да би ови постизборни трансфери, односно комбинације, додатно повећали изборну апстиненцију, јер се поставља питање чему опредељивање бирача за неку политичку групацију, ако ће она трајати само до изборне ноћи.

Политички аналитичар Драгомир Анђелковић наводи да је коалиција „Чеда-Чанак-Борис” и била формирана само да би прешла цензус.

„Сврха њиховог удруживања на крају је потврђена јер су успели да уђу у парламент, што ће омогућити да њихове партије имају стабилно финансирање. Ипак, реч је о партијама различитих идеолошких и партијских оријентација и тешко је било очекивати да ће они остати заједно и после 24. априла”, наводи Анђелковић.

Подсећања ради, удружени Тадић, Чеда и Чанак су на априлским изборима освојили готово 190.000 гласова, што је за петнаестак хиљада мање него што је савез Тадића и Чанка без Чеде освојио на изборима пре две године. Чеда је, пак, у коалицији са БДЗС и СДУ добио близу 121.000 гласова.

Савезници у овој коалицији имали су о појединим битним политичким и државним питањима и дијаметрално супротне ставове, јер Чедомир Јовановић и Ненад Чанак сматрају да је Косово независно, док Тадић не дели тај став.

Коалиција Демократске странке Србије и Двери идеолошки је уједначенија. Реч је о две партије које се противе уласку Србије у ЕУ и залажу се за чвршћу сарадњу с Русијом. Некадашњем лидеру и оснивачу ДСС-а Војиславу Коштуници неки најближи партијски сарадници замерали су што пре избора 2014. године није желео да прави савез с Дверима. Многи су у тој Коштуничиној одлуци видели разлог што је ДСС прешао у ред ванпарламентарних странака, оставши за длаку испод цензуса. Санда Рашковић-Ивић и Бошко Обрадовић нису поновили његову грешку, а уочи поновљених избора успели су чак и да допринесу обједињавању готово целокупне опозиције, па су ДС и Саша Радуловић позвали и своје бираче да гласају за њих.

Ни пре избора нису крили да ће имати засебне посланичке клубове, али то никако није био сигнал да постоји сукоб на релацији Рашковић-Ивић – Обрадовић.

Политички аналитичар Бранко Радун нема дилему да је прављење свих коалиција било једнократно и да су оне важиле до 24. априла.

„Њихови лидери били су сигурни да самостално не би могли да пређу цензус, па су одлучили да пронађу коалиционог партнера да би то успели. Истраживања јавног мњења показивала су да они самостално не би имали више од три одсто. Показало се да је њихово обједињавање тактички било исправно, али без дугорочне стратешке важности”, сматра Радун.

Показало се и да је ДС направио добру одлуку правећи коалицију с Новом странком и Заједно за Србију. Добили су 10.000 гласова више него 2014. године. Ова изборна листа, међутим, освојила је три посланичка места мање, јер је у садашњи сазив републичког парламента ушло више партија.

Владимир Гоати из Транспарентности Србија оцењује да су априлски избори били „борба за голи живот” ових странака. Сматра да би требало да се следи пример Пољске и да се уведе степенасти изборни цензус.

„Не треба измишљати ништа ново. Ако је реч о двочланој коалицији, цензус би требало да буде седам одсто, трочланој девет одсто. За оне који, попут радикала или ДЈБ, излазе самостално, цензус би требало да остане пет одсто. Да је овај степенасти цензус био на снази, ван парламента би остале коалиције СДС-ЛСВ-ЛДП и ДСС-Двери”, каже Гоати.

Ово решење и даље би омогућавало већим странкама, попут СНС-а, да шлепују мале странке са собом. Српска напредна странка, рецимо, на овим изборима на својој листи је окупила велики број партија, од левице, попут Покрета социјалиста, до деснице, оличене у Српској народној странци Ненада Поповића.

Кад год се разговарало о евентуалном увођењу двостепеног цензуса, против су биле и велике партије, што је доказ да и њима ови изборни савези одговарају. Политички аналитичари кажу да неке мање странке, попут СДПС-а Расима Љајића, доносе гласове у једном делу Србије или, пак, везују део бирачког тела за коалиције, као што је то случај с ПУПС-ом и пензионерима.

Анђелковић сматра да СНС-у сада не смета велики број партија на листи јер њихов лидер Александар Вучић ужива велику популарност. Ипак, како каже, у тренутку кад му падне популарност, да постоји степенасти цензус, и напредњаци би се замислили пре него што би позвали велики број партија на своју изборну листу.