Стани и размисли

Моћ квари, а углавном се већ покварени дочепају власти, њихов пут помаже попустљивост ћутолога и климоглаваца. Документарац на „Белдоксу” о Хани Арент подсетио је да је баналност тј. површност гориво којим се безакоње, неморал, опресија и нарушавање људског достојанства нормализују. На површну манипулацију нису имуни ни интелектуалци од којих је Арентова зазирала јер су се лако понели идеалистичким идејама о немачком духу, тј. за идеалима који звуче високопарно, а заправо су неосновани. Арентова у филму упозорава једноставним речима: „Стани и размисли”. Стати већ значи изопштити се из тока норме, а мислити значи посматрати себе и друштво са стране. Мишљење је непопуларно јер нема брзе резултате, те политичари и не мисле, само раде, макар и штетно, а све да се одржи привид да друштво иде у планирану, светлу будућност.

Тако се зарад светле будућности, рецимо „Београда на води”, нормализује антиурбанистичка политика и безакоње рушења по Савамали у фантомкама. Није апсурдна Јонескова лудорија, већ је то наша политичка реалност у којој се Вучић и Мали не ограђују, чак нису ни осудили рушење. Ионако је „противправно и лоше је изгледало”, а вођа акције је „комплетни идиот” само зато што је то невешто извео.

Не критикује се намера, већ недостатак такта и елеганције у рушењу. Јесмо за тзв. европске вредности правне државе, али само када одговара. Нормализација таквог односа према јавности је опасна јер помера праг толеранције за безакоње, те случајеви као пад хеликоптера недопустиво остају у запећку. Нормализацији савамалске политике доприноси колективно ћутање полиције.

Предуслов да се неко уопште усуди да руши јесте чврсто веровање да ћемо заиста ћутати. Међутим, неки интелектуалци изгледа падају управо на Вучићев труд, на тај наступ доброг ђака. Сетите се плагијата о којима је виспрено писала Дана Поповић. Ево како је тада Вучић бранио Стефановића: „Знате, ја сам завршио Правни факултет са најбољим оценама. Са најбољим оценама. Државни факултет, овај овде. Не… не знам какав. Мислио сам да знам нешто, писао сам семинаре, положио друштвену и правну методологију са десетком на магистарским студијама код професора Врачара и Милића. Ја глупље образложење да је нешто плагијат у свом животу нисам прочитао.” Прича о себи, а не о плагијату, о личности, а не о праву, а наводно је правник.

Но, не можемо ни да се ослонимо на људе који су наводно задужени за размишљање ако нису у старту поштени о свом незнању и лимитима. Разговарао сам са Италијаном који је истраживач на универзитету у Барселони и рекао је успут: „Економија је оно што најмоћнији део друштва мисли да јесте. То ти је као право.” Дакле, економија није наука, питам. „Није”, одговорио је истраживач.

Ако погледамо последице финансијске кризе, схватамо да је интелектуално поштење непрoцењиве вредности. Шпанци и Италијани су ми у Барселони говорили о младим покретима као што су „Подемос”, или нова градoначелница Барселоне, или CUP, екстремно левичарски, сепаратистички, рурални каталонски покрет, или „Покрет пет звездица” у Италији. У разговору о предстојећим изборима у Шпанији, Каталонац, један од директора фестивала на којем сам приказao свој кратки филм и где смо освојили прву награду са изразито антиауторитарним радом, са поносом ми је причао о Ади Калоу која је као активисткиња дошла на позицију градоначелника Барселоне. Слично је и са кандидаткињом покрета „Пет звездица” за градоначелницу Рима, адвокатицом Вирџинијом Раги.

Жене које паметно користе интернет, одлични говорници, искрено се и снажно боре за сиромашније слојеве и младе. Због оваквих примера где личности својим интегритетом излазе на црту, а не широком партијском платформом, треба озбиљно размотрити реформу изборног система у Србији. Истовремено, морамо имати ширу слику о питању нових покрета. Према томе, претворићемо се у оно што допустимо као ново нормално. На новој генерацији је да наметне модел који треба да искључи социопатски карактер као главни модел политичара.

Редитељ