Кућица у цвећу

Деветом епизодом у уторак је на РТС-у окончана реприза најбоље домаће серије „Више од игре” по сценарију Слободана Стојановића и у режији Здравка Шотре снимљена 1976. године. Била је то прилика да се млађи гледаоци увере (ако такви гледају програм у девет ујутро) а старији подсете на игру великана: Зорана Радмиловића, Слободана Ђурића, Павла Вуисића...

На жалост, из те велике екипе многи више нису међу нама.

Тим више је чудно да се нико са јавног сервиса није сетио да о том времену и сећањима на снимање поразговара са Петром Божовићем, Весном Малохоџић, Љиљаном Драгутиновић, Јеленом Жигон, Иваном Бекјаревим, Властом Велисављевићем... Да ли уредници гледају своју телевизију? Или сматрају да све што је било пре њих треба да „прекрију сњегови и шаш”? Било би добро да поново гледамо серије „Бањица”, „Роман о Лондону”, „Слом”... јер историја је учитељица живота, а о тој учитељици круже разне приче по крају...

У последње време било је неколико емисија и прилога који су за тему имали како правилно васпитавати и градити однос са децом.

Саговорници, педагози, психолози, васпитачи сложни су у томе да децу не треба кажњавати а као највећи проблем је наведено радно време које спречава људе да се на квалитетан начин баве својим децом.

Да ли је само то проблем? Највероватније није, јер има много родитеља који немају радно време јер немају посао.

Шта је са самохраним родитељима? У свету и код нас је све више разведених бракова. Математички гледано, све је више потенцијалних маћеха и очуха. И пасторчади. Како се изборити са том ситуацијом?

Како дете припремити за долазак полубрата или полусестре? Актери вршњачког насиља имају родитеље, шта да раде, како до се понашају према младом насилнику у кући? Шта је са преамбициознима чија деца свакодневно иду на спорт, у музичку школу, уче стране језике...

Све раде, само немају кад да разговарају са родитељима... Ту је и зависност од друштвених мрежа (испрва су тате и маме одушевљене како је двогодишњак вешт са таблетом)... Како препознати нападе панике код деце?

Бабе и деде преузимају све више обавеза око унучади, чувају их и васпитавају. Учи ли неко ту децу да им, кад порасту, врате љубав и пажњу? Када сте последњи пут видели неког тинејџера да води деду или баку код лекара, да им плати рачуне у пошти или купује лек у апотеци? Уче ли родитељи децу да осећају емпатију? Душко Радовић је рекао: „Ако решите све проблеме своје деце, она неће имати других проблема, сем вас”.

Много је питања. Колико одговара дају телевизије? Нимало. Јер нико не сматра да родитељство и проблеми младих заслужују редовну емисију. У међувремену ће о преурањеним сексуалним односима међу основношколцима (неретко забележеним снимком на мобилном телефону) „гласно ћутати” и наставници и ђаци. Боље је правити се да је све „кућица у цвећу”.

Телевизије имају обавезу да информишу. О политици, спорту, науци, култури...

Али, за сада им, у доба дигитализације, ХД технике и виртуелних студија не успева ни да гледаоца обавесте са ким домаћин емисије разговара. У првим секундама изговоре име, презиме и занимање. И ту је крај. Ако сте то пропустили, остаће вам тајна ко су људи са чијим се ставовима слажете или не. Нема потписа испод слике. То се зове – аљкавост.