Итудис најближи трофеју „Гомељски”

Седмом титулом кошаркаша ЦСКА спуштена је завеса на веома занимљиву евролигашку сезону којој је печат дала и Црвена звезда која се пласирала међу осам најбољих тимова и у плеј-офу елиминисана управо од Московљана.

Руски тим је уз финалисту Фенербахче доминирао током читаве сезоне, па не чуди што су „армејци” приграбили и највећи број индивидуалних признања. Француски репрезентативац Нандо де Коло најкориснији је играч лигашког дела (просечан индекс поена 24,3), као и завршног турнира у Берлину, а припала му је и награда „Алфонсо Форд”, намењена првом стрелцу такмичења (18,9 поена).

Амерички центар Карл Хајнс најбољи је дефанзивац Евролиге, а Милош Теодосић је уз Де Колоа сврстан у прву петорку, као и Малком Дилејни (Локомотива), Јан Весели (Фенербахче) и Јанис Бурусис (Лаборал Кућа). Крило Барселоне Алекс Абринес преузео је од Богдана Богдановића (Фенербахче) звање “Звезда у успону”, а преостало је да Евролига објави још ко је најбољи тренер сезоне.

У конкуренцији за признање које носи име легендарног руског тренера Александра Гомељеског (преминуо 2005.), који је четири пута освојио Куп шампиона (једном са ЦСКА), а са репрезентацијом Совјетског савеза чак десет златних медаља на континенталним, светским шампионатима и олимпијским играма и 1995. уврштен у „Кућу славних” у Спрингфилду, су сви тренери екипа у сезони 2015/16.

Избор је Евролига препустила искључиво струци (гласају само тренери учесници), а велике су шансе да још једно признање оде у ЦСКА. Димитрис Итудис (45) највероватније ће бити десети славодобитник, а само су Жељко Обрадовић и Еторе Месина по два пута добили трофеј „Гомељски”. Куриозитет је да је једино Душко Вујошевић изабран за најбољег, а да његов тим није освојио титулу.

Итудис је дуго у тренерским водама, али његов пут до звезда и признања био је дуг и неуобичајен. Као заљубљеник у југословенску кошаркашку филозофију определио се за школовање у Загребу (1988) , где је завршио Факултет за физичку културу, а паралелно хонорарисао у Младости, Загребу и „женској” Локомтиви.

Занат је почео да пече код сјајног стручњака Бошка Пепсија Божића, али каснији професионални пут практично му је определило познанство са Жељком Обрадовићем на семинару у Холандији (1993), који га је ангажовао као помоћника  када је преузео Панатинаикос (1999).

Са најтрофејнијим европским тренером сарађивао је 13 сезона, у којима су Атињани освојили 11 титула првака, седам трофеја у грчком купу и пет Евролига. Професионално дружење надграђено је пријатељством и кумством, а случајно, или не, Итудис је из Обрадовићеве сенке изашао у њиховонм директном дуелу на завршном турниру у Берлину.

У емотивном говору одмах после утакмице, Итудис је најлепшим речима захвалио некадашњем учитељу на тренерској, али и „школи” живота. Истакао је да без сарадње са Обрадовићем, слободе коју му је дао у раду, на тренинзима и у припреми утакмица, свакако не би додирнуо звезде, поменувши и српске кошаркаше од којих је доста научио, пре свих, Бодироге, Ребраче, Томашевића…

Посебно поглавље у Итудисовом „србовању” припада Милошу Теодосићу.

Плејмејкер ретког талента и неукротивог темперамента у седмом јуришу на трофеј, успео је да га пригрли уз помоћ тренера који је безгранично веровао у њега. Итудис га је „скенирао” прво као најљућег противника, док је Теодосић носио дрес Олимпијакоса, а затим упознао и подигао до нивоа победника, играча за велике утакмице (најкориснији у финалу).

Добитници трофеја „Гомељски”

2005: Пини Гершон (Макаби)

2006: Еторе Месина (ЦСКА)

2007: Жељко Обрадовић (Панатинаикос)

2008: Еторе Месина (ЦСКА)

2009: Душко Вујошевић (Партизан)

2010: Чави Пасквал (Барселона)

2011: Жељко Обрадовић (Панатинаикос)

2012: Душан Ивковић (Олимпијакос)

2013: Јоргос Барцокас (Олимпијакос)

2014: Дејвид Блат (Макаби)

2015: Пабло Ласо (Реал)