Џез ће увек бити мој пријатељ

Ваљево – Ни помоћних седишта није било довољно у великој сали ваљевског Центра за културу, па су многи у среду увече стајали да би видели и чули Јосипу Лисац, звезду овогодишњег 32. Џез феста у граду на Колубари. И нису се покајали.

Хрватска певачица је још једном показала зашто је јединствена појава на музичкој сцени, зашто ју је немогуће и упоредити, а камоли заменити са неком другом певачицом. Двочасовни концерт, први пут у Ваљеву, донео је, баш као што је и најавила, све оно што Јосипа јесте.

Без много филозофирања, најавила је старе и нове песме које се знају. Маестрално је „прошетала” кроз жанрове и неколико стотина посетилаца имало је част да чује и старе и нове, али увек на други начин отпеване песме: „Док размишљам о нама”, „Тисућу разлога”, „Живим по своме”, „Ја болујем”, „Хир, хир, хир”, „Где Дунав љуби небо”, „Лежај од суза”...

На прве тактове „Данас сам луда” у сали су сви „полудели”, а за крај спустила се, наравно, „Магла”... Није било говора да оде без биса. Када је поново изашла на сцену рекла је: „Да ли сам ти рекла да те волим?” и поздравила Ваљево, након једног од најбољих концерата одржаних у граду на Колубари.

У разговору са новинарима пре концерта, веома расположена, одушевљена интересовањем „седме силе” за њен наступ, сама себи поставила је питање откуд она на џез фестивалу, ко је средио да је „убаце”? Сетивши се да је још 1969. као деветнаестогодишњакиња упознала Бошка Петровића, Дамира Дичића, Ладислава Фидрија, да су је ти џезери упознали са добром музиком, констатовала је да ништа у животу није случајно:

– Џез ће увек бити мој пријатељ који ће ме, свако мало, питати: „Да ли ти мислиш на мене? Ниси ли ме можда заборавила?”. Џез је увек присутан, нисам случајно овде – узвикнула је, али и додала да музику никад неће одвајати на те музичке идиоме: рок, поп, џез, електро...

– Све је то музика. Увек сам се трудила да све то тако и буде.

Надовезала се и на молбу дописника „Политике” да елаборира објашњење сопствене музичке свестраности садржано у њеној реченици: „Све је то глазба, а глазба јест или је нема”.

– Так’ ја то мислим, онак’, аматерски – нашалила се.

Испричала је и причу о људима који оду на неки концерт на којем је још хиљаде обожавалаца, где се свира нека музика, а кад их питате шта су слушали и доживели, шта им се свиђа, они не знају шта да кажу.

– Они, заправо, нису дошли због музике, она им је била само помоћно средство. Онда то није музика. Музика ангажује, доприноси да се одмориш, да се излечиш. Она не може да буде некаква позадина. Она живи, и у стресним, грозним ситуацијама музика ће помоћи. И у лепим тренуцима када се треба провеселити, она је ту – рекла је Јосипа у даху.

На питање како објашњава феномен да јој свака песма сваки пут другачије звучи и то у позитивном смислу, узвратила је питањем:

– А зар се не мења све око нас? И ми, људи? Како се не би мењала ако се време променило? Променио се начин живота, променило се време које нам је на располагању, да не говоримо о ужасном турбо ритму – истакла је и нагласила да више није исто као што је било у прошлој деценији, а камоли седамдесетих, осамдесетих година.

– Све се мења, нормално да ћу се и ја променити у изражају. Додајеш неке нове садржаје да би све освежио. Никад не бих допустила да песме са албума „Дневник једне љубави” данас звуче онако како су звучале 1973. То не би имало смисла, тиме бих показала да се нисам развила, да нисам ништа научила. Данас сам богатија и своју музикалност показујем тако што се мењам кроз песме – одговорила је Лисац и додала да њена песма може да буде изведена на сто начина:

– Тиме доказујем да су песме које сам кроз живот изабрала велике, да ми пружају слободу да будем и оваква и онаква. Да их испретумбам, „истучем”, „загрлим”...

Сви су знали да сам то ја

Када је 2013. слављена 40. година од изласка „Дневника једне љубави” и тим поводом организована турнеја, у свим градовима где је наступала били су излепљени плакати са насловном страном тог албума.

– И сад, ја имам шездесет и нешто година, а ту видиш цурицу од 23?! Али, све су карте биле продате, сви су ме препознали, сви су знали да сам то ја – са поносом је рекла Јосипа.

Пакуј кофере!

Певачица је испричала да је пре седам година имала незабораван концерт у Шапцу, крај Саве, да су дошли и неки њени обожаваоци, рођени Шапчани, који су расути по свету, у Аустралији, Швајцарској...

– Било је „Пакуј кофере, Јосипа долази у Шабац!”. Лепо је кад имаш такве људе око себе.

Музика надилази све

Јосипа је са Слободаном Тркуљом отпевала композицију „Звира вода” и најављује још етно звука. На путу је да са џез оркестром ХРТ-а сними албум са етно мотивима. Биће ту композиција из Славоније, Међумурја, нису јој страни ни босански севдах, ни македонске песме, а каже да је Тркуља пронашао за њу и једну добру српску композицију:

– Тркуља и ја смо певали међимурску традиционалну песму. Он, Србин, певао је традиционалну хрватску песму у том наречју. Музика надилази све. Људи или су људи или нису људи. Постоји музика која нас веже, постоје дела, рад. Сви желимо да направимо нешто од себе, ако имамо талента. Све друго престаје.