Кад судије не суде најстроже казне

Како је могуће да хулигани с кривичним пријавама и осуђујућим пресудама шетају слободно улицама, иду на утакмице и бију пред камерама? Навијачи с Партизанове јужне трибине с криминалним досијеима, у јавности познати по надимцима Веља, Меда и Сале Мутави, 28. априла су брутално напали двојицу чланова обезбеђења овог фудбалског клуба. О суровости и осионости ових батинаша говори чињеница да су тукли усред бела дана, пред камерама испред стадиона у Хумској 1. Снимак на којем се види како двојица батинаша газе по глави и лицу човека који у полусвесном стању лежи на бетону, гледала је цела Србија. Нападачи се нису потрудили ни лица да сакрију.

Блага реакција репресивних државних органа: ухапшени су после десет дана, полиција је оставила утисак као да крије нешто од јавности, помиње се нагодба тужилаштва с окривљенима, само су подсетили да проблем „Веље, Меде и Салета Мутавог” и њима сличнима није од јуче.

Батинаши испред Партизана су само актуелизовали вишедеценијску немоћ друштва и државе да се избори са свим оним што они представљају. Јер проблем хулигана одавно је превазишао стадионе.

Вође и чланови хулиганских група доводе се у везу с криминалом, трговином дроге, оружја. Хулигани су често виновници инцидената и обрачуна на сплавовима. Неретко шефују обезбеђењем на сплавовима и у клубовима.

Хулиганске вође неретко седе у ложама фудбалских клубова, штите званичнике и људе из управног одбора, сликају се и састају с политичарима, одлучују о судбини клуба и њихових играча.

Србија, међутим, има оштре законе и мере за хулигане, ригидније него неке западноевропске земље које су навијаче обуздале.

Због чега се онда хулигански инциденти понављају? Полиција пребацује одговорност на тужилаштво, тужилаштво прозива суд, а суд тврди да прикупљени докази нису довољни за пресуде. И тако укруг.

А подаци до којих је дошла „Политика” потврђују зашто је утисак јавности да држава има благонаклон однос према овим насилницима.

МУП Србије је „Политици” доставио податке по којима је полиција од 2010. до 2015. године пријавила 3.075 хулигана. Против толико људи је поднето пријава због насилничког понашања на спортској приредби или јавном скупу.

Подаци које нам је доставио Виши суд у Београду можда дају реалну слику зашто се проблем понавља. Наиме, од јануара 2011. до 30. априла ове године, због овог кривичног дела, осуђено је свега 167 хулигана. То је око 5 одсто укупно пријављених.

Највећи број осуђених хулигана (108) прошао је с условним казнама. Такође, на казне испод законског минимума (до шест месеци затвора) осуђено је 27 насилника. Тек њих 22 добило је затворске казне од шест месеци до једне године, а осморо је осуђено на казне затвора од једне до три године. Двоје је прошло с новчаним казнама. За ово кривично дело прописана је затворска казна од шест месеци до 12 година.

Можда подаци полиције, који обухватају целу Србију и подаци суда који се односе само за Београд, нису за поређење, али ипак треба имати у виду да се највећи број хулиганских инцидената дешава у Београду. Ретко кад се дешава да инцидената буде у унутрашњости Србије.

Ретки су случајеви да вође хулигана, чак и када доспеју иза решетака, буду осуђени. С друге стране, у хулиганским инцидентима који су потресли јавност (као што су на пример убиство француског навијача Бриса Татона и гурање бакље у уста жандарму на стадиону) по неком неписаном правилу првобитно изречене високе затворске казне бивају преполовљене, чим притисак јавности утихне. Често се поступци против хулигана одуговлаче и одлажу.

Веља и Меда с почетка овог текста су у једномесечном притвору, док је Сале Мутави ухапшен, саслушан и пуштен да се брани са слободе. „Једини је пуштен онај који никога није пипнуо. Је л’ треба да га убијемо што никога није ударио? Шта желите од нас, да пратимо и да се наши органи, полиција, тужилаштво и правосудни органи понашају у складу с новинарским жељама?”, казао је пре четири дана премијер Александар Вучић.

Јавност је, међутим, на основу снимка стекла утисак да је управо тај „који никога није пипнуо” коловођа овој двојици „извршиоца посла”. Објављено је да Сале Мутави има кривични досије и да му је одложено извршење старе казне. Он је још 2011. осуђен на казну затвора од пет година и 10 месеци због трговине дрогом и поседовања оружја, а пресуда је постала правоснажна 2013. Међутим, три пута је одлагао издржавање казне због наводних здравствених проблема. Упркос томе је долазио на утакмице, а у једном периоду је чак седео у ложи и чувао поједине чланове руководства ФК Партизан.

Држава је обрачун с хулиганима најављивала небројено много пута, почев од 2003. године када је усвојен Закон о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама. Овај закон два пута је допуњаван и мењан, 2005. и 2009. године.

Занимљиво је да су српски Кривични законик и Закон о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама у појединим одредбама строжи од италијанског, па чак и оног у Енглеској, која је позната по ригорозним прописима који су навијаче довели у ред после трагедије на „Хејселу” 1985. године. За тучу, паљење бакљи, ломљење инвентара на стадиону и упад на терен у Италији је предвиђено пет година затвора. У Србији коловођа за насиље на стадиону може да да робија од три до 12 година.

Ипак, у Италији и Енглеској ретко кад се могу видети хулигански немири. Одлика сваког вечитог дербија у Србији јесу туче, чак и пожари.

У мају 2011. године у МУП-у је формиран Национално-фудбалски информациони центар. Најављивано је да ће ова такозвана фудбалска полиција да зада коначан ударац хулиганима и криминалцима међу навијачима.

Специјално за хулигане на стадион су уведене и прекршајне судије, да би им одмах и судили. У међувремену, усвајани су и разни други акти, акциони планови и стратегије.

Једна од мера, која је уведена како би слика са стадиона била идилична попут оне у Британији и да на стадионе могу да се врате навијачи и породице с децом, била је забрана присуствовања утакмицама осуђиваним хулиганима. Међутим, колико је познато ова мера до сада није ниједном изречена. Један од најрепрезентативнијих примера је појављивање Ивана Богданова на утакмици Србија–Албанија, 2014. године (када је на стадион улетео дрон са заставом „велике Албаније”). Богданов је претходно у Ђенови осуђен због инцидената на стадиону које је предводио.

Сваком од ових законских решења и мера које су донете против хулигана претходиле су громогласне најаве политичара како крећу у коначни обрачун с хулиганима.

Истине ради, упркос слабим спровођењем закона стиче се утисак да је у последњих неколико година хулиганских инцидената мање него раније. Пример за то је одржавање Параде поноса. Хулигани су раније у неколико наврата разбијали ову манифестацију, али у последње време то није случај.

Ипак, то не значи да је проблем решен, на шта су нас подсетили батинаши из Партизана. Због чега држава, која има механизме, до сада није успела да обузда хулигане?

Сетимо се да је актуелни премијер још 2013. после дербија на „Маракани”, када је запаљена јужна трибина и када су хулигани на стадион уносили сатаре и куке за месо, после седнице Бироа за координацију служби безбедности, најавио формирање две јединице, за борбу против екстремизма и тероризма и другу за борбу против нарко-дилера.

Вучић је тада рекао да ће борба бити немилосрдна, да „неће бити лова на вештице, неће бити прогоњени навијачи, већ криминалци и они који дилују дрогу”.

Борис Тадић је у октобру 2010. године изјавио: „Хулигани ће врло брзо бити изоловани и кажњени и они неће водити Србију”.

Ивица Дачић је исте године најавио обрачун с хулиганима, рекавши да они „срамоте Србију и да је решење ригорозна примена закона”. Против Драгана Јочића, бившег министра полиције, активно се скандирало на стадионима због хапшења која је спровео пре свега међу навијачима и челницима Црвене звезде.

О повезаности политике и хулиганских група посведочио је Ивица Дачић док је био премијер, наводећи да су се „политичке партије удварале хулиганима”, док су демократе својевремено проглашавале „навијаче за хероје 5. октобра”. Коштуници је остала забележена изјава са седнице владе после паљења америчке амбасаде да су „ти људи, које називате хулигани, само бранили међународно право”.

Колико времена је још потребно држави да коначно искорени овај проблем?