Нисам ни руски ни кинески човек

Добио сам част и привилегију да на светској позорници представљам своју земљу у изузетно важној утакмици. То са собом носи велику одговорност и мислим да не би било примерено коментарисати домаће прилике у тренутку у којем, фигуративно речено, носим дрес репрезентације. То, наравно, не значи да их не пратим и да о њима немам своје мишљење, каже у разговору за „Политику” Вук Јеремић, кандидат Србије за генералног секретара УН, одговарајући на питање како коментарише политичку ситуацију у земљи после ванредних избора.

Ако не постанете први човек светске организације, да ли се враћате у свој ЦИРСД или у српску политику?

Већ дуже времена нисам активан у домаћој политици. Нисам члан ниједне странке од момента кад сам, против своје воље, искључен из Демократске странке и не мислим да је превише вероватно да ће се то променити у скоријој будућности. Тренутно сам посвећен кампањи, за коју није остало много времена, и представљању наше земље на најбољи начин у овом процесу. ЦИРСД је на својим дебатама у претходном периоду угостио угледне интелектуалце с разних меридијана и постао кредибилан и међународно препознатљив институт, тако да може да настави да функционише без обзира на исход избора у УН. Београду смо вратили део „старе славе” – града где се на високом нивоу дискутује о светски значајним темама. Поносан сам на чињеницу што смо на овај начин учинили нешто добро за афирмацију Србије.

Какав вам је план кад је реч о кампањи за место генералног секретара? У Београду тако рећи нисте ни били од када вас је Влада Србије кандидовала, због чега и овај интервју радимо мејлом.

У кампању смо ушли са свеобухватном и јавно доступном платформом на којој је радио читав тим еминентних домаћих и страних стручњака. Она садржи 53 конкретне иницијативе које сам спреман да покренем у случају да будем изабран за генералног секретара УН. План је да представимо ову платформу државама чланицима УН и да на том основу с њима поведемо дијалог о свим суштинским темама од међународног интереса. Једино је српска кандидатура праћена оваквим документом, за шта сматрам да представља значајан допринос транспарентности и квалитету изборног процеса.

С ким сте се до сада срели?

Тренутно је нагласак у кампањи стављен на државе које су чланице Савета безбедности, јер ће оне играти кључну улогу у овом избору. Такође се обраћамо и регионалним организацијама у различитим деловима света. Није нам преостало много времена за кампању, тако да је распоред прилично редукован и згуснут. Само у последње две недеље имао сам састанке са високим званичницима у Лондону, Паризу, Мадриду, Вашингтону, Њујорку, Москви, Монтевидеу, Сантјагу, Луанди...

У трку сте ушли такорећи у последњем тренутку...

Сигурно је да би представљање било далеко свеобухватније и квалитетније да смо раније ушли у овој процес. Наши најозбиљнији ривали започели су кампању месецима пре нас, уз пуну подршку својих држава. Али нема сада много користи од жаљења за пропуштеним приликама, учинићемо све да додатним радом надокнадимо овај реалан хендикеп.

Многи вас сматрају једним од најозбиљнијих кандидата, али се питају и како намеравате да истовремено придобијете и Москву и Вашингтон, пошто је то услов за победу?

Сви кандидати суочавају се с тим изазовом. Јасно је да обнављање геополитичких тензија посебно не иде на руку онима који су из источне Европе. Истовремено, сматрам да постоје глобални изазови с којима се свет мора суочити кроз механизме ефикасне мултилатералне сарадње, без обзира на тренутна ривалства и краткорочне интересе. Као председник Генералне скупштине УН успевао сам да за многа важна питања обезбедим консензус, верујем да бих то могао да учиним и на месту генералног секретара УН.

Можете ли да замислите сценарио по којем би САД уложиле вето на ваш избор?

Уверен сам да би у имплементацији наше платформе све велике силе могле да сарађују. Но, чињеница је да је процес избора генералног секретара УН изузетно компликован и с великим улогом, тако да је тешко предвидети шта ће бити коначан став било које државе. Да би неко био изабран, мора не само да поседује одређене квалитете и углед, већ и да се уклопи у одређени „профил” око кога ће се у датом тренутку сложити, пре свега, сталне чланице Савета безбедности УН.

Док сте били министар спољних послова Србије нервирали сте Вашингтон сталним лобирањем против признања косовске независности, посебно међу исламским светом?

Као министар сам обављао посао у сложеним околностима за Србију, у складу с политиком тадашње владе и одлукама Народне скупштине. Мислим да сам то чинио доследно и одговорно, с мерљивим резултатима. Сигурно да политика коју сам спроводио није одговарала свим међународним актерима, али је била предвидива, заснована на рационалном националном интересу и општеприхваћеним међународним принципима и нормама. Сматрам да смо таквим поступањем стекли поштовање и оних страна које су тада биле на супротним позицијама.

Данијел Сервер каже да Вашингтон „неће дозволити да неко ко се јасно сврстава уз Москву добије тај посао”, док вас појединци у Америци називају „контроверзним председником Генералне скупштине”, који је организовао извођење Марша на Дрину „што је веома узнемирило Бошњаке који су преживели балканске ратове”.

У најзначајнијим међународним круговима, као и у великој већини светских престоница, српско председавање Генералном скупштином УН је веома позитивно оцењено. Играли смо средишњу улогу у покретању преговора о новој развојној агенди УН, која је у септембру прошле године и званично прихваћена. Усвојен је историјски међународни Споразум о контроли трговине оружјем, а на нашу иницијативу успостављен је механизам сарадње УН и Г20. Уважавам да свако има право на своје мишљење, али ово су чињенице. Што се тиче концерта који смо организовали у УН за српску Нову годину, жао ми је што су одређени лобистички кругови покушали да тај догађај злонамерно интерпретирају. Нисмо имали намеру да било кога вређамо или узнемиравамо.

Амерички амбасадор у Београду Кајл Скот је после обзнањивања ваше кандидатуре рекао да сте ви „позната и поштована личност у САД”.

Највећа признање у међународним односима је кад вас поштују и они који се нису у прошлости увек слагали с вама. Што се тиче представника овдашњег дипломатског кора, с њима сам имао прилику да се упознам и сарађујем кроз рад ЦИРСД-а, који је у последње две године израстао у институцију која ужива знатан међународни углед.

Ко су ваше везе у Америци – Дејвид Петреус, који важи за човека блиског Хилари Клинтон, или можда Рам Емануел, градоначелник Чикага, бивши шеф кабинета Барака Обаме, коме сте помогли да победи у трци за место првог човека Чикага?

У досадашњем току своје каријере, радио сам у различитим капацитетима с многим утицајним појединцима из свих делова света, трудећи се да код њих изградим афирмативну слику о Србији. Што је шири круг угледних људи у међународној заједници с којима смо изградили познанства и добре односе, то је наша позиција повољнија, а могућности веће. У овој кампањи нарочито сам захвалан својим професорима и бившим колегама с Харварда – многи од њих заиста се несебично залажу да остваримо успех.

Како сте постали блиски с неким од најутицајнијих људи у свету? Објасните нам како се стварају такве врсте контаката.

Увек сам се трудио да успостављам мостове и према истомишљеницима и према онима с којима се у вези с неким питањима нисам слагао. Док сам био министар и председник Генералне скупштине УН то су углавном били високи званичници, а као председник ЦИРСД-а више сам био упућен на интелектуалце, активисте и пословне лидере. Међутим, контакти се чувају, а трајни односи и блискост изграђују кроз напоран рад, одговоран однос према послу, држање речи и елементарно поштовање саговорника и партнера.

У почетку сте, по уверењу многих, били „руски човек”, па се онда чуло да иза вас стоји Пекинг, а ви сте, изгледа, радили на томе да постанете „амерички човек”.

Код нас су, нажалост, многи склони олаком етикетирању појединаца. Имати добру сарадњу и квалитетне контакте у неком делу света никако не значи да сте „њихов човек”.

Можете ли да рачунате на подршку Москве?

У Москви сам био пре две недеље, и верујем да ће бити додатних прилика за разговоре. Сталне чланице Савета безбедности не изјашњавају се до пред сам крај изборног процеса, тако да је још рано за процене.

Амерички медији пишу да је фаворит у овој трци Хелен Кларк са Новог Зеланда.

У овој трци има више изузетних кандидата, од бивших шефова држава и влада до челника најважнијих агенција УН. Већина њих води кампању с важних позиција у међународном систему или у својим државама. Хелен Кларк је свакако у најужем кругу фаворита, јер осим чињенице да је три пута била премијер своје земље и да се налази на функцији директора УНДП-а, постоји знатан број држава које се снажно залажу да будући Генерални секретар УН буде жена. Њена кандидатура занимљива је и зато што показује да још нема консензуса око тога да нови генерални секретар мора бити из источноевропске групе. Мислим да из сличних разлога не треба потцењивати ни шансе Антонија Гутереша, бившег премијера Португала и шефа УНХЦР-а.

Шта бисте са позиције генералног секретара могли да учините за Србију?

Свакој земљи чији држављанин доспе на чело УН, по логици ствари, расте специфична тежина и препознатљивост у међународним односима. Први човек Организације мора да ради непристрасно и у интересу свих држава чланица, али могуће је генерисати бројне индиректне бенефите за матичну земљу. Већ сама кандидатура знатно доприноси међународном угледу, с обзиром на то да кампања пружа несвакидашњу прилику да се остваре сусрети на високом нивоу и покрену теме од важности за спољну политику и економске интересе земље. Ту прилику би требало искористити.