Још медаља у Рију

Пре две године у Берлину Велимир Стјепановић је задивио свет – постао је двоструки европски првак! Ове недеље у Лондону није сачувао ниједну титулу (освојио је само једну медаљу – сребрну), али то не значи да је назадовао.

Европско првенство у престоници Велике Британије је важан пливачки догађај, али није и главни у преступној години. Сви спортисти, поготово они врхунски (сем фудбалера, чије олимпијске екипе нису најјаче репрезентације), све подређују што бољем учинку на Олимпијским играма. Тако је и са Стјепановићем.

Он је најпре све подредио томе да буде репрезентативац Србије, иако је рођен у Абу Дабију (7. август 1993) и живи у Дубаију. Мада је пореклом из Семберије, дакле Босне и Херцеговине, ниједног тренутка се није двоумио која је држава његова и за коју ће да плива. По томе подсећа на Милорада Чавића, рођеног у САД, пливача који је у Пекингу 2008. победио најуспешнијег олимпијца у историји – Фелпса, али то, нажалост, званично није признато.

Његовим путем хоће и Стјепановић – да донесе Србији олимпијску медаљу. И то ове године у Рио де Жанеиру. Европско првенство у Лондону је била прилика да се на најбољи начин покаже где је на путу ка олимпијском победничком постољу.

Врло је тешко да се у кратком раздобљу (Олимпијске игре су у августу) два пута буде у врхунској форми. Они с мањим олимпијским амбицијама би радије врапца у руци, него голуба на грани. И с таквим приступом би Стјепановић вероватно био успешнији у Лондону. Али, његове жеље досежу много више.

С обзиром на то како тече његов спортски развој нема разлога да се сумња да може да оствари и највеће подвиге. А у њега се одувек веровало – од Олимпијских игара младих у Сингапуру 2010. када је носио заставу на свечаном отварању. Поверење је оправдао освојивши сребро и бронзу, па га је Олимпијски комитет Србије прогласио за најуспешнијег младог спортисту.

Наредне године, на Европском јуниорском првенству у Београду, обрадовао нас је још више – на његовим прсима су сијале две златне медаље. Одолео је притиску које носи такмичење пред својом публиком. То је одлика истинских шампиона.

У сениорској конкуренцији се на великим такмичењима први пут појавио 2012. на Европском првенству у Дебрецину и био пети. Исте године се опробао и на Олимпијским играма у Лондону. И ту је био запажен – заузео је шесто место.

На Медитеранским играма у Мерсину (Турска) 2013. освојио је чак три златне медаље. До сада је најуспешнији био на Европском првенству у Берлину 2014, где је освојио прво место на 200 и 400 метара слободним стилом. Сребрна медаља на 200 м слободно пре неки дан у Лондону на Европском првенству и финала на 100 и 400 м у пливању истим стилом показују да је извукао поуке са Светског првенства у Казању (Русија), где ни у једној од те три дисциплине није ушао у финале. Сада је поново међу најбољим „краулашима” на Старом континенту уз наговештај да то може да буде и на свету. Можда већ на предстојећим Олимпијским играма.