Портрет екстремних фудбалских навијача

Да ли вас изненађује податак да шест одсто осуђених хулигана чине деца без признатог очинства? Деца која уместо имена оца у крштеници имају – црту, очинске фигуре најчешће траже међу вођама „делија”, „гробара”, „инвалида” или „радоваца”. Иако се сматра да очинска љубав нема цену, цена припадности новој навијачкој породици често се плаћа отварањем кривичног досијеа.

Стеван Филиповић, редитељ филма „Шишање” који почиње сценама бруталног убиства ромског дечака Душана Јовановића, кога је претукла група скинхеда и навијача Рада и завршава се убиством француског навијача Бриса Татона, ватрени је борац против предрасуда да су хулигани деца разведених родитеља која потичу из сиромашних породица и бирају погрешан начин борбе за своје место под сунцем.

„Сигурно је да међу хулиганима постоје и таква деца, али филм ’Шишање’, који је базиран на неколико истинитих прича, управо говори о томе да се у армији навијача налази и сјајни млади математичар и врхунски интелектуалци. Такође се занемарује чињеница да је прича с навијачима у нашој земљи (била) државни пројекат. Они су се користили у различите сврхе, а држава и данас подржава ’своје’ насилнике – Миладин Ковачевећ, који је брутално претукао свог факултетског колегу на спортском терену, до краја је био финансијски подржан од стране ове земље”, истакао је Филиповић на конференцији тинејџерског магазина „Браво” под називом „Тeen talk”.

Психолог и психотерапеут Небојша Јовановић каже да међу хулиганима има много деце из растурених и дисфункционалној породица, али додаје да навијачима приступају и „презаштићена” деца која су одрастала под стакленим звоном. То су они малишани који су расли уз родитељска упозорења „немој да трчиш, пашћеш!” и које родитељи зивкају на сваких 15 минута када изађу у град да би се уверили да су живи. Ако та деца одрастају у крајевима који имају „традицију” малтретирања тинејџера од стране старијих – као што су Дорћол или Нови Београд, врло брзо схвате да морају бити део чопора ако желе да „преживе”.

„Они улазе у ’бандице’ како би избегли малтретирање мангупа из краја и да би се отарасили статуса маминих маза. Дечаци веома брзо схватају да штребери и фини ђаци нису на цени ни код девојчица. Осим тога, развојна је потреба сваког дечака да буде ’херој’ и да се мало јуначи – и пред собом и пред другима. Важно је разумети да је група вршњака врхунско божанство у тинејџ периоду која с престола ауторитета скида и родитеље и наставнике. Млади имају снажну потребу да припадају некој групи и све ће да ураде да би носили беџ припадности изабране групе. Али, група навијача има своја правила – ако хоћеш да ти клупска браћа ’чувају’ леђа и ти мораш да урадиш нешто за њих. У почетку ћеш да црташ графите на трамвајима или правиш неке ситне прекршаје, али задаци временом постају све тежи. Ако неко жели да докаже оданост групи која има идеологију ’мрзимо гробаре, цигане, педере...’ тај неко мора бити спреман на све”, објашњава наш саговорник.

За разумевање насилничког понашања у групи битне су две ствари – лична одговорност се губи и преноси на групу, а добија се осећај моћи и илузија да лоше ствари пролазе некажњено. У маси се губи лични идентитет и беспоговорно слуша наређење вође. Многи војници на суђењима за ратне злочине често изговарају реченицу „Никад не бих убио, али генерал ми је наредио”. Тако је и код навијача – они слушају команде и ради све оно што вођа нареди. Осим тога, не треба заворавити да је највећи степен насиља између сличних група, било да су у питању навијачи Звезде и Партизана или Срби и Хрвати. Јер, када много личите на некога, онда не знате ко сте. Зато имате потребу да уништете и згазите другога.

„У недостатку личног идентитета, они преузимају групни или национални идентитет и бране га до последње капи крви – то је армија која је током деведесетих ишла на фронт. Сваки човек жели да има вредну слику о себи и жели да га неко цени – њима припадност групи задовољава ту потребу за цењењем и самоважношћу. Чињеница је да блага казнена политика подстиче насиље. Чак су и школски прописи такви да образовне институције не могу да избаце децу из школе због дисциплинских прекршаја. Када деца схвате да се насиље не санкционише, она ће наставити да чине прекшаје. Осим тога, вође хулигана знају да су деца испод 14 година кривично неодговорна и због тога их злоупотребљавају за чињење тешких кривичних дела. Ако их ставите у затвор или у завод за малолетне делинквенте, чините им медвеђу услугу, јер то су ’вежбаонице’ за будуће криминалце”, закључује психолог Небојша Јовановић.