Један је био – Бата

Права уметност је наћи меру. Трудио сам се да је нађем, да ме публика схвати, и да градим ликове који носе јасан живот и карактер – рекао је Велимир Бата Живојиновић пре неколико година у интервјуу за „Политику”. Један од најплодоноснијих глумаца југословенског и српског филма преминуо је у недељу увече у Београду, 13 дана пре 83. рођендана. За шест деценија импресивне каријере одиграо је више од 340 филмских и ТВ улога. Многе су постале култне.

Истовремено су га волели и публика и критика. „Бата је глумац племенитог кова, симбол времена и сведок домаћих лица, нарави и менталитета народа којем припада”, писали су критичари.

Никада није желео да издвоји најдражу улогу, али је зато признавао да постоје филмови у којима је играо – а није их гледао:

„Половину филмова у којима сам играо никада нисам видео јер знам какве сам будалаштине радио. Мада сам задовољан са оним што сам урадио, једина празнина која ми је остала јесте то што нисам никада радио са Кустурицом који је велики редитељ. Али, има времена, пожелеће он Бату”. До те сарадње ипак није дошло.

Таленат за глуму открио је са 15 година, захваљујући редитељки Соји Јовановић која га је позвала да се придружи Академском позоришту у Београду. На Академији за позориште, филм, радио и ТВ два пута су га одбијали. Док је чекао своје место на глуми (до 1954), радио је као молер и столар.

Током студирања глуме више је волео позориште од филма, а у театру је играо само неколико година. На филму је дебитовао 1955. у „Песми са Кумбаре”. Бeз сумње, Живојиновић је одиграо више филмских улога од било ког глумца у историји југословенског и српског филма, међу којима су и епизода у „Влак без возног реда”, „Дилижансa снова”... Пошло му је за руком нешто што ниједном другом југословенском уметнику није – играо је у филмовима „црног таласа” током шездесетих и седамдесетих година, а паралелно с тим и у партизанским спектаклима. Један од њих – „Валтер брани Сарајево” (1972) донео му је огромну популарност и у Кини. Лист „Женмин жибао” објавио је податак да је за 40 година приказивања тај филм видело 13 милијарди Кинеза. Овај податак Бата је поделио са публиком стидљиво 2010, тек поводом 55 година уметничког рада, када је славио и 50 година брака са Јулијаном – Лулом.

Иако су му филмови с тематиком НОБ-а донели статус једне од највећих звезда кинематографије Југославије, улоге Бате Живојиновића нису биле само велике и главне, већ и споредне и разноврсне. Глумио је и хероје и зликовце, поред главних рола, није одбијао ни споредне улоге. Сећамо га се у „Козари” али и филму „Три”, затим „Сну”, „Скупљачима перја”, као и у „Биће скоро пропаст света” и наравно у филмовима „Битка на Неретви”, „Сутјеска”, „Врхови Зеленгоре”, „Партизанска ескадрила”... Поред ових филмова, играо је у комедијама за које се тражила карта више. Публика га памти као оца Макарија у „Чуду невиђеном”, Пуфту из „Прича из радионице”, Шопенхауера у „Идемо даље”, четничког официра у „Повратку отписаних”, Мацолу у „Бољем животу” или Аранђела у „Срећним људима”...

Три пута је освојио „Златну арену” за најбољу мушку улогу на Фестивалу југословенског играног филма у Пули, за филмове: „Три” (1965), „Скупљачи перја” „Бреза” и „Празник” (1967) и „Мајстор и Маргарита” и „Трагови црне девојке” (1972) за које је добио и Октобарску награду града Београда. На глумачком фестивалу у Нишу четири пута освајао је гран-при, два пута „Цара Константина” и награду за животно дело „Славица” (касније преименована у признање „Павле Вуисић”). Ту си признања „Александар Лифка” Палићког фестивала за допринос српском филму, „Златни печат” Југословенске кинотеке и недавно Фестов „Београдски победник”.

У антологију југословенске и српске кинематографије већ су уписане његове улоге у филмовима: „Пас који је волео возове”, „Балкан експрес”, „Шећерна водица”, „У раљама живота”, „Лепа села лепо горе” у ком је одиграо лик Гвоздена, разочараног капетана ЈНА .

– Лако је плакати у животу, у филму још лакше. Али, најтеже је плакати а не пустити сузу. То је оно што публика тражи – говорио је.

Последњи пут пред камеру је стао почетком године, снимајући промотивни спот у коме је позвао кинеске туристе да дођу у Београд.

Телеграме саучешћа породици поводом смрти Бате Живојиновића упутили су председник Републике Србије Томислав Николић, премијер Александар Вучић, затим Ивица Дачић, Иван Тасовац у име Министарства културе…

Кандидат за председника Србије

Током владавине Јосипа Броза Тита, Бата је био добар пријатељ са доживотним председником СФРЈ.

„Када сам отишао у СПС за мене је то била права ствар и мислим да сам имао добру процену”, рекао је својевремено Живојиновић за наш лист говорећи о свом политичком ангажману.

Од 1990. био је активан је у Социјалистичкој партији Србије. Биран је за народног посланика у пет сазива Народне скупштине Србије. Као представник СПС-а, на изборима одржаним 2002, био је кандидат за председника Србије и освојио је око 120.000 гласова. Иако је био на изборној листи своје партије, после ванредних избора за Скупштину Србије одржаним децембра 2003, потпуно се повукао из политике.

Светски медији известили о Батином одласку

Вест о смрти Велимира Живојиновића пренели су сви медији у суседству. Хрватски „Јутарњи лист” навео је да је „отишла глумачка легенда” која је ушла у „четворолист највећих филмских звезда бивше СФРЈ заједно са Љубишом Самарџићем, Борисом Дворником и Миленом Дравић”. „Вечерњи лист” је објавио само вест о смрти нашег глумца, наводећи да је играо у 280 серија и филмова.

Информацију о смрти нашег глумца објавила је и агенција АП, назвавши га „мегазвездом југословенског филма” и „легендом српског глумишта”. Ту вест на својим сајтовима пренели су амерички листови „Вашингтон пост”, „Њујорк тајмс” и тамошње телевизије „Еј-Би-Си њуз” и „Фокс”, као и британски „Дејли мејл”.

Ројтерс је подсетио да је Живојиновић играо са Орсоном Велсом, Јулом Бринером, Франком Нером и другим славним глумцима у „Бици на Неретви”, најскупљем југословенском филму који је 1970. био номинован за Оскара за најбољи страни филм.