Макјуан: Оптимизам је морална дужност

Угледни енглески писац Ијан Макјуан каже да је данас „песимизам већи проблем од климатских промена”, преноси „Гардијан”. Говорећи недавно на фестивалу„Хеј”, на дан када су температуре у Лондону достигле 34,8 степени Целзијуса, оборивши мајски рекорд постављен 1922. године, књижевник је рекао да стално чује људе како говоре да не „очекују да њихова деца имају тако добар живот као што су они имали”, али је сугерисао да је оптимизам „морална дужност”.

Макјуан је затим објаснио да је оптимизам „вежба рационалности”, јер је сасвим могуће – с обзиром на то да је свет велики, а културе разнолике – „да се деси револуција, а да ми чак ни не знамо за њу”. Осврнуо се на „историјски тренутак” из 2020. године, када је електрична енергија произведена из обновљивих извора надмашила ону произведену из гасних и угаљних електрана у Великој Британији.

„Вероватно смо били превише заузети ковидом да бисмо то чак и приметили”, рекао је.

Додао је да би „лични интерес могао бити веома добар први корак” ка напретку у решавању климатске кризе.

„Ако сте, рецимо, смањили годишњи рачун за 150 фунти постављањем неколико панела на балкон – уколико имате балкон – следећи корак ће се чинити лакшим. То је у основи подстицај”, објаснио је.

Макјуанова најновија књига, „Шта можемо знати” („What We Can Know”), делимично је смештена у 2119. годину, у Британију потопљену морем. Очекује се да ова књига ускоро буде објављена и на српском језику у издању „Нове књиге” из Подгорице у преводу Владимира Д. Јанковића. Преводилац Јанковић о самој књизи каже за наш лист да се радња дешава у далекој будућности, у 22. веку, на потпуно измењеним Британским острвима, у једном измењеном свету, и географски и у ширем контексту, али опет не у тој мери измењеном да више нема академске заједнице, којој припадају и протагониста и његова сапутница-сарадница, који истражују судбину, каријере и приватни живот једног великог књижевника из прошлости, с краја 20. и почетка 21. века, и његових савременика.

„У жижи је фамозни сонетни венац, или Корона, коју је тај стари, иначе у 21. веку славни енглески песник, написао својој (последњој) жени и прочитао пред важним и угледним званицама на њеној рођенданској прослави, али је сачувао само у том једном једином примерку који је њој, с којом је већ тад био у проблематичним односима, даривао као рођендански поклон. Стотинак година касније наратор креће у потрагу за том великом поемом, за коју се зна и коју су многи чули на тој рођенданској вечери, али која је нестала без трага и гласа. Успут разоткрива и невероватне детаље из интиме тих већ давно отишлих, а за свог времена познатих и цењених личности из књижевног и издавачког света... Дакле, садашњост у роману је 22. век, а те мистерије и ујдурме с несталом, а прочитаном поемом, односно сонетним венцем, одиграле су се у овом, 21. веку, у његовој првој половини, тачније баш негде сад, пошто Макјуан фиксира 2030. годину као годину (још једног) прелома кад свет почиње радикално да се мења што под човековим, што под дејством природних сила", додаје Владимир Д. Јанковић.

Макјуан је иначе на фестивалу „Хеј” говорио на панелу који се управо и бавио будућношћу света и очувању средине, профитабилношћу пољопривреде и неизвесношћу коју доживљавају пољопривредници, јер не знају шта је национални план, као што ни влада не зна какви су појединачни планови на фарми...

Макјуан је такође рекао да је „благослов” пешачких стаза у Британији био „изванредан”, али да су пешачке стазе „под притиском”, додајући да „прилично моћни, полукорумпирани велики земљопоседници могу некако да затворе пешачку стазу тако што ће шефа већа извести на вечеру”.

Упркос томе што „изгледа да се свет спрема за рат”, како је приметио у једном недавном инетрвјуу, Ијан Макјуан је признао да не губи наду за будућност.

„Упркос еколошкој кризи, задржавам пригушени оптимизам. У мом недавно објављеном роману „Шта можемо знати”, нуклеарни рат и еколошка катастрофа трансформисали су Уједињено Краљевство у архипелаг. Истраживач 100 година у будућности са завишћу се осврће на наше слободе, наше богате уметничке културе, наше мреже пешачких стаза, наше домаће луксузе, попут стајања под водопадом вреле воде да бисмо се очистили или уживања у поморанџама зими. Имамо много тога да изгубимо. Насупрот томе, јасно је да само треба да застанемо у уништавању природне средине, и природа ће поново процветати брзином која увек запањује. Ископајте мало језерце у градској башти, посадите мало дивљег цвећа – жабе и лептири ће се појавити. Исто важи и у већим размерама. Имамо проблеме, али знамо шта да радимо", рекао је Ијан Макјуан у поменутом интервјуу.