Александер ван дер Белен – нови председник Аустрије

Маратонско надметање за мандат 9. председника Друге републике (Аустрија после свршетка Другог светског рата) окончано је данас у 16.23 часа. После пребројавања изборних картица којима је око 14 одсто аустријских бирача гласало изван свог изборног круга, за новог шефа државе проглашен је независни кандидат Александер ван дер Белен – Саша, подржан у изборној кампањи од странке Зелених, а у другом изборном кругу и од већине присталица грађанских странака.

У поподневним сатима, док се чекало на одговарајуће саопштење министра унутрашњих послова Волфганга Соботке, Ван дер Беленов изборни ривал из Слободарске странке, ултрадесничар Норберт Хофер и његов партијски шеф Хајнц Кристијан Штрахе признали су посредством друштвене мреже „Фејсбук” изборни пораз, тако да се овај резултат може сматрати коначним – премда ће избори бити поновљени на територији града Инзбрука.

Избор Ван дер Белена за новог шефа државе биће протоколарно озваничен у првој декади јуна 2016. године: најпре ће, 1. јуна, бити истакнути резултати и име победника на огласној табли у Министарству унутрашњих послова, а после истека наредних 48 сати, у којима би адвокати двојице кандидата могли да евентуално оспоре резултате, савезни канцелар ће се обратити парламентарном сазиву и саопштити име новог председника републике.

Александер ван дер Белен је девети председник послератне Аустрије и први шеф државе чији родитељи нису били Аустријанци: рођен је у Бечу 18. јануара 1944. године као дете естонско-руских избеглица. Мајка му је била Естонка, а отац Рус холандског порекла, потомак племића из Републике седам сједињених провинција (касније Холандије) који су око 1700. године емигрирали у Русију. Доктор економских наука Ван дер Белен био је професор социјалних и привредних наука на универзитетима Инзбрук и Беч, а од 1990. до 1994. године декан бечког Факултета социјалних и привредних наука.

У политичком животу је најпре био окренут грађанској левици, али је 1992. године иступио из Социјалдемократске странке Аустрије, да би се нешто касније придружио Зеленима. У току каријере као политичар еколога имао је неколико значајних партијских функција, али при томе је остало нејасно у детаљу када је и колико дуго био члан странке Зелених, а када је вршио страначке функције као партијски несврстани функционер.

Избором Ван дер Белена за новог председника Аустрије отклоњене су спекулације да би Аустрија у предстојећем шестогодишњем председничком мандату могла да напусти политичку оријентацију парламентарне демократије и да се окрене председничко-канцеларском једнопартијском диктату који су челници екстремне деснице, односно Слободарске странке већ били најавили: „Ван дер Белен је кандидат политичког естаблишмента Аустрије кога су овдашње елите послале у изборну трку да би се очувао послератни политички систем такозване пропорционалне демократије... Избор нашег кандидата Норберта Хофера је једина опција за малог човека ако жели да се његов глас уважи и да се политичке неправде искорене”, изјавио је шеф Слободарске странке Хајнц Кристијан Штрахе уочи другог круга гласања.

Поједностављено описано, то би у пракси значило да би шеф државе најпре искористио прву прилику да прогласи кризу владе и распише превремене изборе на којима би Слободарска странка дошла на власт. Потом би владајућа партија и шеф државе одредили параметре новог политичког развоја. Парламент би у значајном обиму изгубио на утицају, кључне политичке одлуке би доносила влада, или, по потреби, бирачи – плебисцитом.

Овај наум пораженог кандидата деснице и његове странке узбунио је не само демократски опредељене Аустријанце, већ и читаву Европу. О озбиљности ситуације сведоче изјаве кључних европских политичара, али исто тако и иступ аустријског министра спољних послова Себастијана Курца пред европским колегама: док се чекало на коначни резултат председничких избора у његовој земљи, Курц је на седници министарског савета ЕУ апеловао да се респектује воља аустријских бирача, ма каква она на крају била.

Можда би на овом месту требало још једном истаћи цитат који је „Политика” у извештају о изборима у Аустрији објавила. Јоханес Фогенхубер, донедавни европски портпарол странке Зелених, која је подржала кандидатуру и кампању Александра ван дер Белена, изјавио је после другог круга гласања: „Ма како гласио крајњи резултат избора, имиџ Аустрије је претрпео велику штету на међународној сцени. Ако Ван дер Белен однесе победу, то ће у најбољем случају бити утеха, никако разлог за славље.”

Фогенхубер је указао на опасност такозваног националистичког пролећа. Према проценама кључних европских политичара, такозвани алпски тренд могао би да се прошири и на друге чланице Европске уније – пре свега на Француску, где странка Националног фронта последњих година бележе изборне успехе, а потом и на Белгију, на Холандију и на до сада релативно стабилну Немачку, чији десничари већ најављују да ће, попут Аустрије, утицај деснице пропорционално расти и између Рајне и Елбе. Фрауке Петри, шефица крајње десно оријентисане немачке странке АфД, била је гост у изборној централи Слободарске странке у Бечу и том приликом је изјавила да евентуални пораз слободарског кандидата не умањује његов успех и значај слободарске странке: „Педесет одсто гласова су јасан сигнал шта народ већински осећа и какву политику жели.”

Педесет одсто гласова које је освојио поражени кандидат екстремне деснице у Аустрији наговештавају турбулентна политичка времена у алпској републици: већ на следећим изборима би слободари могли да однесу победу, што би Аустрију довело у сличну ситуацију у којој се обрела у склопу председничких избора. При томе се показало до ког степена поларизације је дошло у аустријском друштву: педесет одсто бирача спремно би прихватило политику ауторитативне владавине, мимо досадашње парламентарне праксе. Дошло је и до поделе истока, који је листом гласао за Хофера, и запада, који је стао уз Ван дер Белена. Дошло је до диференцијаце урбаних средина које су бирале Ван дер Белена и руралних окружења који су дали глас Хоферу. Најзад, дошло је и до поделе старе и младе генерације, у којима су се млади показали као ватрене присталице Хофера, склони да извикују пароле из прохујалих, неславних времена. Ово последње је, понајвише, разлог који задаје бригу европски отвореној и демократски настројеној Аустрији.

У наредним данима и недељама, када се буде расправљало о томе шта је подстакло промене у политичком расположењу маса у Аустрији, неће се моћи занемарити аргумент да успон популарности слободара и неочекивана моћ њиховог председничког кандидата Норберта Хофера да мобилише бираче нису последица неке пуке случајности. Они су последица консеквентно спровођене политике правдања и улепшавања сопствене националсоцијалистичке прошлости, од 1945. године до данас. Успон Норберта Хофера и његових слободара само је логични наставак и врхунац дугог низа догађаја у аустријској послератној историји који сведоче о перманентној наклоности бројних слојева друштва ка латентно-ауторитативној и нехуманој политици. Теза о Аустрији која није била фашистичка, већ је била прва жртва Адолфа Хитлера, најпогубнији је аргумент који иде наруку десници, а који се презентује школарцима на почетку историјске наставе. Та теза не само да оправдава аустријску улогу у Другом светском рату – она има шири значај: оправдава и рехабилитује аустрофашистички поредак из тридесетих година прошлог века, када је Аустрија кренула странпутицом екстремно десних идеологија и политичке праксе.