Партизан на низбрдици

Прекидајући Скупштину Партизановог фудбалског клуба председавајући Мирослав Ћургуз је констатовао да највиши форум није успео ни да се минутом ћутања опрости од Велимира Сомболца.

Ни то није прошло без негодовања пошто је Саво Милошевић добацио да је Радно председништво криво за изостанак последње поште, једном од четворице играча „црно-белих” који су 1960. учествовали у освајању једине златне олимпијске медаље нашег фудбала, сахрањеном на дан Скупштине.

Милошевић је можда и највеће разочарање са скандалозне Скупштине клуба која је, уместо да после вишемесечних превирања изабере председника Партизана, показала да је тај клуб на низбрдици на каквој извесно није био никада у својој историји. „Партизановац” са највише наступа за државни тим је ужарену атмосферу довео до врхунца сукобом са Милошем Обућином, генералним секретаром ЈСД Партизан који је био у улози једног од тројице чланова Радног председништва. Побеснелог Милошевића, који је и потпредседник Фудбалског савеза Србије, морали су да држе док се није смирио.

Током 70 минута свађе, вређања и провокација, више њих међу 54 присутна делегата (верификовано 58, пошто су четворица одсутних дали овлашћења), подизало је тензије. Али, ни актуелни привремени руководилац клуба Иван Ћурковић, ни вођа опозиције Ненад Бјековић, који су најавили кандидатуре за челног човека, нису изашли за говорницу, пропустивши тако да

покажу да ли имају капацитет да Партизан извуку из кризе.

Потреба да се утврди валидност пуномоћја одсутних је испала разлог да се прекине Скупштина, која по процедури мора поново да се одржи најкасније за четири месеца (рок за заказивање 30 дана), и остала је непознаница да ли би опозиција имала више гласова да се стигло до избора председника и уз уважавање четири овлашћења у корист Ћурковића (скуп пре краја напустио Гордан Петрић који је био уздржан код гласања).

Један од неозбиљнијих момената током покушаја да се две стране сложе око резултата гласања за Радно председништво, био је позив Слободана Станојевића, генералног директора Јавног комуналног предузећа „Зеленило-Београд”, који је мимо Верификационе комисије бројао своје истомишљенике из опозиције, да гласове броје – новинари.

Опозиција, која је тврдила да има 29 чланова Скупштине (власт избројала 31 на својој страни), усмерила је догађај бурним протестом због избора Радног председништва пре него што су сви ушли у салу, па од те теме одустала када је председавајући понудио да њен представник води Скупштину.

Опозицији је понуђено и да приложи своја два овлашћења, за које је Бјековић тврдио да их има (питање је да ли би била верификована), али то није урадила иако би тако можда лакше добила изборе. Њен припадник Драган Вељић, који је на прoшлогодишњој Скупштини верификовао овлашћења, у исто време је прихватио да је лане погрешио и оспоравао стручност заговорнику валидности пуномоћја Владимиру Вулетићу, председнику Надзорног одбора који опозицији изгледа највише смета.

Актуелно руководство тврди да је опозиција у ствари дошла да прекине Скупштину и да је и иза овог њеног наступа стајао Новак Недић, генерални секретар Владе Србије који, зачуђујуће, месецима не реагује на „прозивке” из Хумске у којој је, званичну, функцију имао у време када је председник био Драган Ђурић.

Праву природу односа око клуба, навијачи Партизана збиља тешко могу да докуче. О њиховој замршености говори, на пример, то што је уз Ђурића у опозицији сада и струка из Омладинске школе, која је пред одлазак његове управе штрајковала због тога што се плате не исплаћују месецима, а прописане награде годинама. Упркос томе што је садашња гарнитура санирала највећи део обавеза према тренерима млађих категорија.

После свега, питање је – ко год да победи – колико има наде за ренесансу Партизана са његовим овако подељеним редовима...