Partizan na nizbrdici

Prekidajući Skupštinu Partizanovog fudbalskog kluba predsedavajući Miroslav Ćurguz je konstatovao da najviši forum nije uspeo ni da se minutom ćutanja oprosti od Velimira Sombolca.

Ni to nije prošlo bez negodovanja pošto je Savo Milošević dobacio da je Radno predsedništvo krivo za izostanak poslednje pošte, jednom od četvorice igrača „crno-belih” koji su 1960. učestvovali u osvajanju jedine zlatne olimpijske medalje našeg fudbala, sahranjenom na dan Skupštine.

Milošević je možda i najveće razočaranje sa skandalozne Skupštine kluba koja je, umesto da posle višemesečnih previranja izabere predsednika Partizana, pokazala da je taj klub na nizbrdici na kakvoj izvesno nije bio nikada u svojoj istoriji. „Partizanovac” sa najviše nastupa za državni tim je užarenu atmosferu doveo do vrhunca sukobom sa Milošem Obućinom, generalnim sekretarom JSD Partizan koji je bio u ulozi jednog od trojice članova Radnog predsedništva. Pobesnelog Miloševića, koji je i potpredsednik Fudbalskog saveza Srbije, morali su da drže dok se nije smirio.

Tokom 70 minuta svađe, vređanja i provokacija, više njih među 54 prisutna delegata (verifikovano 58, pošto su četvorica odsutnih dali ovlašćenja), podizalo je tenzije. Ali, ni aktuelni privremeni rukovodilac kluba Ivan Ćurković, ni vođa opozicije Nenad Bjeković, koji su najavili kandidature za čelnog čoveka, nisu izašli za govornicu, propustivši tako da

pokažu da li imaju kapacitet da Partizan izvuku iz krize.

Potreba da se utvrdi validnost punomoćja odsutnih je ispala razlog da se prekine Skupština, koja po proceduri mora ponovo da se održi najkasnije za četiri meseca (rok za zakazivanje 30 dana), i ostala je nepoznanica da li bi opozicija imala više glasova da se stiglo do izbora predsednika i uz uvažavanje četiri ovlašćenja u korist Ćurkovića (skup pre kraja napustio Gordan Petrić koji je bio uzdržan kod glasanja).

Jedan od neozbiljnijih momenata tokom pokušaja da se dve strane slože oko rezultata glasanja za Radno predsedništvo, bio je poziv Slobodana Stanojevića, generalnog direktora Javnog komunalnog preduzeća „Zelenilo-Beograd”, koji je mimo Verifikacione komisije brojao svoje istomišljenike iz opozicije, da glasove broje – novinari.

Opozicija, koja je tvrdila da ima 29 članova Skupštine (vlast izbrojala 31 na svojoj strani), usmerila je događaj burnim protestom zbog izbora Radnog predsedništva pre nego što su svi ušli u salu, pa od te teme odustala kada je predsedavajući ponudio da njen predstavnik vodi Skupštinu.

Opoziciji je ponuđeno i da priloži svoja dva ovlašćenja, za koje je Bjeković tvrdio da ih ima (pitanje je da li bi bila verifikovana), ali to nije uradila iako bi tako možda lakše dobila izbore. Njen pripadnik Dragan Veljić, koji je na prošlogodišnjoj Skupštini verifikovao ovlašćenja, u isto vreme je prihvatio da je lane pogrešio i osporavao stručnost zagovorniku validnosti punomoćja Vladimiru Vuletiću, predsedniku Nadzornog odbora koji opoziciji izgleda najviše smeta.

Aktuelno rukovodstvo tvrdi da je opozicija u stvari došla da prekine Skupštinu i da je i iza ovog njenog nastupa stajao Novak Nedić, generalni sekretar Vlade Srbije koji, začuđujuće, mesecima ne reaguje na „prozivke” iz Humske u kojoj je, zvaničnu, funkciju imao u vreme kada je predsednik bio Dragan Đurić.

Pravu prirodu odnosa oko kluba, navijači Partizana zbilja teško mogu da dokuče. O njihovoj zamršenosti govori, na primer, to što je uz Đurića u opoziciji sada i struka iz Omladinske škole, koja je pred odlazak njegove uprave štrajkovala zbog toga što se plate ne isplaćuju mesecima, a propisane nagrade godinama. Uprkos tome što je sadašnja garnitura sanirala najveći deo obaveza prema trenerima mlađih kategorija.

Posle svega, pitanje je – ko god da pobedi – koliko ima nade za renesansu Partizana sa njegovim ovako podeljenim redovima...