Црна позадина црно- белих

Можда је било боље да је скупштина Партизана одржана на стадиону. Било би узбудљивије за гледаоце, него када прате фудбал. Могли су да уживо посматрају како некадашњи велики играч Саво Милошевић дозвољава себи да се срозава на ниво силеџије, промашујући лице генералног секретара Југословенског спортског друштва Партизан Милоша Обућине. Између њих двојице се нашао некадашњи центархалф Горан Петрић и спречио тучу. Спасио је, бар донекле, образ и Обућине и Саве и Партизана.

Скандалозна скупштина трајала је седамдесетак минута, а потом је Милорад Вучелић свирао крај. Вучелић је, иначе, председник ЈСД Партизан и члан радне групе која води ФК Партизан. Тако је пропао покушај да публика с трибина, као са галерије, прати псовке, увреде и предигру туче људи од којих се поприличан број њих представља као део такозване друштвене и пословне елите.

Обичном свету је тешко да схвати зашто би се тукли такви људи под старе дане и промовисали хулиганизам у скупим оделима. Одговор је једноставан. У последњих 10 година, Партизан је  продао више од 100 милиона евра робе од „хуманистичке економије”. Наиме, толико је зарадио од трансфера играча Партизана.

Али, како је могло да се догоди да и поред такве, извозно оријентисане индустрије, клуб таложи милионске дугове? У лошој фудбалској представи негде је нестала огромна лова, а индустрија производње играча и даље ради одлично, те је донекле јаснија халабука за функцијама у управи Партизана.

Иза сцене на којој је владала хистерична вика, крије се суштински проблем српског фудбала. Млади и баснословно вредни играчи су робље берзанског капитала, које ће тајанствени типови, прерушени у менаџере и чланове управа, селити из клуба у клуб, из земље у земљу. Зато политичари тако радо иду у ложе стадиона, иако би многи од њих тешко пронашли доказ да су радили физичко.

Политичка употребна моћ хулигана, учинила је и да и обично офанзивно настројени премијер Вучић покаже неочекивану дефанзивну игру пред хулиганском сектом на трибинама.

Вучић је, наиме, признао да је борба против хулигана веома тешко питање за Србију и да је је за такве „болне ствари” потребан општи консензус.
Када је Вучић казао да би онај ко иде у борбу против хулигана одмах трпео напад недвосмислених лицемерних потурања, у преводу је желео да каже да је свестан како навијачи теледириговано прозивају и хорски проричу различите политичке судбине, махом неповољне по њега. Отуда се, из Вучићевог признања немоћи, открива и нешто друго. Да је за борбу против хулигана потребан консензус као за промену Устава, рецимо. Или, да је лакше постићи договор око евроинтеграција, него смирити насилнике са стадиона.

Значи ли то и признање да, за сада, хулигани воде у борби против државе и да њихов манир почињу да преузимају чланови управа клубова? Односно, да владају или преузимају клубове не трудећи се да сакрију силу и простаклук?

Тако је још једном доказано да се фудбал одувек играо на идеолошком терену, а да је трава само део декора. И тако је било одувек. Бојим се да ће тако бити и заувек. Није ли Вучић то нехотице и потврдио?

Некада су Шекуларац, Џајић или Моца Вукотић били заробљеници система који је доказивао своју супериорност тако што је, парадоксално звучи, чинио исту ствар. Сматрао је фудбалере белим робљем. Није их, међутим, продавао страним силама, већ их држао заробљене у социјалистичком кавезу, да забављају радничку класу. Некада у славу самоуправног социјализма, данас у славу неолиберализма.

Зато је фудбал најважнија споредна ствар на свету. У новом фудбалском поретку су, отуда, сви наше утакмице унапред изгубљене. Знају то играчи. Прва љубав су им старлете. Једина галерија коју су посетили је Инстаграм. Једина библиотека у којој су били је Фејсбук. У том систему вредности, они желе новац одмах, како би побегли у неке друге лиге из којих се не испада. Клубови очекују проценат, политичари очекују да ће тим новцем финансирати странке , а делом ситниша који преостане, задржати неке нове клинце или купити фудбалски отпад из Јужне Америке или Африке, да би се илузија о игри наставила унедоглед.

Зато читава генерација играча не жели да дрибла ни за клуб, ни за репрезентацију. Чак и када обуку дрес Србије, играју као пета колона. У подсвести, та наша деца знају да их је рођена земља продала у сужње, с тим да их није слала у галије, него у млазњаке.

Ово је доба када се играчи продају на кило, под плаштом слободног тржишта, те се, рецимо, не зна који део тела припада играчу, који родитељима, који управама, а који мистичним инвестиционим фондовима који их откупљују. Тако се догодио биолошки апсурд. Иако све те младе таленте видимо у комаду, они су давно рашчеречени и питање је, хоће ли се икада залепити у складну целину која ће хипнотисати Камп Ноу или Олд Трафорд?

Хоће, једнога дана. Али то проклетство трке за новцем, не за славом, учинило је да се у српском фудбалу, највише ужива када се не гледа. И о њима се никада неће снимити филм, Бог те видео!