Crna pozadina crno- belih

Možda je bilo bolje da je skupština Partizana održana na stadionu. Bilo bi uzbudljivije za gledaoce, nego kada prate fudbal. Mogli su da uživo posmatraju kako nekadašnji veliki igrač Savo Milošević dozvoljava sebi da se srozava na nivo siledžije, promašujući lice generalnog sekretara Jugoslovenskog sportskog društva Partizan Miloša Obućine. Između njih dvojice se našao nekadašnji centarhalf Goran Petrić i sprečio tuču. Spasio je, bar donekle, obraz i Obućine i Save i Partizana.

Skandalozna skupština trajala je sedamdesetak minuta, a potom je Milorad Vučelić svirao kraj. Vučelić je, inače, predsednik JSD Partizan i član radne grupe koja vodi FK Partizan. Tako je propao pokušaj da publika s tribina, kao sa galerije, prati psovke, uvrede i predigru tuče ljudi od kojih se popriličan broj njih predstavlja kao deo takozvane društvene i poslovne elite.

Običnom svetu je teško da shvati zašto bi se tukli takvi ljudi pod stare dane i promovisali huliganizam u skupim odelima. Odgovor je jednostavan. U poslednjih 10 godina, Partizan je  prodao više od 100 miliona evra robe od „humanističke ekonomije”. Naime, toliko je zaradio od transfera igrača Partizana.

Ali, kako je moglo da se dogodi da i pored takve, izvozno orijentisane industrije, klub taloži milionske dugove? U lošoj fudbalskoj predstavi negde je nestala ogromna lova, a industrija proizvodnje igrača i dalje radi odlično, te je donekle jasnija halabuka za funkcijama u upravi Partizana.

Iza scene na kojoj je vladala histerična vika, krije se suštinski problem srpskog fudbala. Mladi i basnoslovno vredni igrači su roblje berzanskog kapitala, koje će tajanstveni tipovi, prerušeni u menadžere i članove uprava, seliti iz kluba u klub, iz zemlje u zemlju. Zato političari tako rado idu u lože stadiona, iako bi mnogi od njih teško pronašli dokaz da su radili fizičko.

Politička upotrebna moć huligana, učinila je i da i obično ofanzivno nastrojeni premijer Vučić pokaže neočekivanu defanzivnu igru pred huliganskom sektom na tribinama.

Vučić je, naime, priznao da je borba protiv huligana veoma teško pitanje za Srbiju i da je je za takve „bolne stvari” potreban opšti konsenzus.
Kada je Vučić kazao da bi onaj ko ide u borbu protiv huligana odmah trpeo napad nedvosmislenih licemernih poturanja, u prevodu je želeo da kaže da je svestan kako navijači teledirigovano prozivaju i horski proriču različite političke sudbine, mahom nepovoljne po njega. Otuda se, iz Vučićevog priznanja nemoći, otkriva i nešto drugo. Da je za borbu protiv huligana potreban konsenzus kao za promenu Ustava, recimo. Ili, da je lakše postići dogovor oko evrointegracija, nego smiriti nasilnike sa stadiona.

Znači li to i priznanje da, za sada, huligani vode u borbi protiv države i da njihov manir počinju da preuzimaju članovi uprava klubova? Odnosno, da vladaju ili preuzimaju klubove ne trudeći se da sakriju silu i prostakluk?

Tako je još jednom dokazano da se fudbal oduvek igrao na ideološkom terenu, a da je trava samo deo dekora. I tako je bilo oduvek. Bojim se da će tako biti i zauvek. Nije li Vučić to nehotice i potvrdio?

Nekada su Šekularac, Džajić ili Moca Vukotić bili zarobljenici sistema koji je dokazivao svoju superiornost tako što je, paradoksalno zvuči, činio istu stvar. Smatrao je fudbalere belim robljem. Nije ih, međutim, prodavao stranim silama, već ih držao zarobljene u socijalističkom kavezu, da zabavljaju radničku klasu. Nekada u slavu samoupravnog socijalizma, danas u slavu neoliberalizma.

Zato je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu. U novom fudbalskom poretku su, otuda, svi naše utakmice unapred izgubljene. Znaju to igrači. Prva ljubav su im starlete. Jedina galerija koju su posetili je Instagram. Jedina biblioteka u kojoj su bili je Fejsbuk. U tom sistemu vrednosti, oni žele novac odmah, kako bi pobegli u neke druge lige iz kojih se ne ispada. Klubovi očekuju procenat, političari očekuju da će tim novcem finansirati stranke , a delom sitniša koji preostane, zadržati neke nove klince ili kupiti fudbalski otpad iz Južne Amerike ili Afrike, da bi se iluzija o igri nastavila unedogled.

Zato čitava generacija igrača ne želi da dribla ni za klub, ni za reprezentaciju. Čak i kada obuku dres Srbije, igraju kao peta kolona. U podsvesti, ta naša deca znaju da ih je rođena zemlja prodala u sužnje, s tim da ih nije slala u galije, nego u mlaznjake.

Ovo je doba kada se igrači prodaju na kilo, pod plaštom slobodnog tržišta, te se, recimo, ne zna koji deo tela pripada igraču, koji roditeljima, koji upravama, a koji mističnim investicionim fondovima koji ih otkupljuju. Tako se dogodio biološki apsurd. Iako sve te mlade talente vidimo u komadu, oni su davno raščerečeni i pitanje je, hoće li se ikada zalepiti u skladnu celinu koja će hipnotisati Kamp Nou ili Old Traford?

Hoće, jednoga dana. Ali to prokletstvo trke za novcem, ne za slavom, učinilo je da se u srpskom fudbalu, najviše uživa kada se ne gleda. I o njima se nikada neće snimiti film, Bog te video!