Саветници као „пробни балони”

Бивши министар иностраних послова Вук Драшковић често је прибегавао шифрама како би избегао да поверљиви разговори које је водио „процуре”. Тако се договорио са саветником Огњеном Прибићевићем да у комуникацији са везом у Америци Обрадом Кесићем, који је имао конспиративни надимак „Мирко”, употребљавају шифре. Свако „да” значило је „не” и обратно. Једном приликом Прибићевић му саопшти да је „Мирко” јавио за важан састанак у Истанбулу коме је требало да присуствују Мадлен Олбрајт и Хавијер Солана и питао га да ли долази. Драшковић је рекао „не”. Прибићевић се зачудио оваквом шефовом одговору јер је имао информацију да ће на састанку бити десетак водећих државника. Поново га је упитао да ли је то његов коначан одговор, на шта је Драшковић рекао: Сети се Огњене нашег договора. Саветник се тек тада присетио шта су се договорили у башти. После извесног времена Прибићевић поново позва Драшковића рекавши да „Мирко” моли за појашњење – да ли је „не” заиста „не ” или је оно „да” за шифровано „не”. Драшковићу није преостало ништа друго него да честита обојици на „конспиративности”. Овај детаљ из Драшковићеве књиге „Мета” представља само једну илустрацију из саветничког живота у Србији.

Наши политичари не воле да им се иде „уз нос” и зато се окружују групама истомишљеника па чак и послушника, каже социолог Милан Николић, директор Центра за истраживање алтернатива. Он тврди да се челни људи у Срби затварају у неке „куле од слоноваче” уместо да око себе окупе ширу групу људи који не мисле слично њима и имају различито виђење догађаја и да тако проблеме сагледају из различитих углова.

„Ширину могу да донесу само саветници који имају различита знања, који нису толико уско везани за партију и који немају своје интересе инвестиране у положаје и плате”, истиче Николић додајући да на нашег премијера утиче свега неколико људи, на председника можда нешто више, те да то није добро.

Аналитичари политичких прилика кажу да је основна разлика између председниковог и премијеровог кабинета у томе што Тадићеви саветници свог шефа често „гурају” у јавност док се премијер јавно појављује много ређе него неки од његових сарадника.

Саветници, како објашњава Владимир Гоати, председник „Транспарентности Србија”, у великом броју случајева чине оне ствари које могу да чине једино политички изабрани и одговорни људи. Јер, што би рекли стари Латини: „Што је допуштено Јупитеру, није допуштено волу”. Можда звучи превише грубо али, додаје Гоати, ова латинска изрека, на сликовит начин описује улогу саветника. Речју, оно што може неко ко је изабран, не може његов саветник.

Он оцењује да су наши политичари , који су изабрани, постављали људе како би њихово одлучивање било квалитетније, али су те саветнике на крају претварали у неке самосталне моћнике, малтене носиоце некаквог политичког мандата, што је погрешно.

Милан Николић, директор Центра за проучавање алтернатива, међутим, тврди да саветници нигде у свету немају превелику моћ и да је прича да они владају из сенке само за наивне. Он наводи као илустрацију своје тврдње случај саветника премијера једне државе (кога иначе и лично познаје), који је био врло незадовољан тиме како се његови савети погрешно „трансформишу” у политику која је на крају довела до пада владе. Он је уверен да чак и саветници са великом моралном и стручном тежином мало могу да утичу на политичаре.

На питање зашто онда ти људи прихватају саветничку дужност, он каже да је то жеља да се утиче на политички живот у земљи. Међутим, наглашава, данас на политику далеко већи утицај од било ког саветника, ма колико он био паметан, знао, или био у праву, има онај ко финансира кампању, дакле људи са новцем.

С друге стране, професор Факултета политичких наука Чедомир Чупић примећује да је међу саветницима у последње време све више врло младих и неискусних кадрова. Они би, ма колико били образовани, могли да обављају једино послове стручних сарадника који припремају материјале за саветнике и политичаре.

„Саветник би требало да буде човек при крају радне каријере, са великим знањем и животним искуством, али и човек високих моралних квалитета који се доказао у различитим ситуацијама. Једино такви људи могу да предложе у деликатним ситуацијама права решења како би била донета најбоља одлука”, сматра Чупић.

Саветници нису последња мода. Имао их је и Јосип Броз, а на та места су, углавном, постављани бивши политичари, и директори, којима је на претходним функцијама истекао „рок употребе”. Они се нису баш пуно појављивали у јавности, барем не онолико колико су саветници данас присутни у медијима.

Ни саветници бившег председника СРЈ Слободана Милошевића нису биле личности познате широј јавности. Међу људима којима је највише веровао били су и Звонимир Трајковић, (за кога се говорило да је саветовао и Радована Караџића), али и економиста Оскар Ковач и Ратко Марковић, писац такозваног жабљачког устава. Колико год да је било речи о сарадницима којима стручно знање није недостајало и које је Милошевић брижљиво бирао, он, како су говорили они који су познавали прилике у ондашњем кабинету, није толико држао до аналитичког приступа проблемима, већ се више ослањао на сопствену интуицију.

Причало се да ни премијеру Зорану Ђинђићу саветници нису били преко потребни, али из сасвим других разлога: због његове сопствене енергије и способности самосталног доношења одлука. Слушао је, кажу, своје сараднике, али би ипак сам „преламао”.

Наши саговорници су сагласни да се актуелни саветници превише појављују у јавности, што је потпуно противно правилима њихове службе јер није, како то неки схватају, реч о политичкој функцији.

Николић каже да је због оваквог иступања саветника малтене реч о конфликту интереса јер се зна да ће саветник „проповедати” политику свог шефа па се не може појављивати и као објективни стручњак.

Саветници, како истиче Гоати, чак полемишу са министрима и председницима парламентарних група што је незамисливо у неким земљама које су колевка демократије.

На питање да упореди два кабинета – председнички и премијеров, Чупић каже да уопште није битно ко су људи који седе у саветничким фотељама.

„Јавност уопште не би требало да коментарише нити да води рачуна о томе ко је коме саветник јер ти људи не би смели да се јавно експонирају. Овако како се код нас ради представља срозавање те функције, али и велику манипулацију. Често саветници у јавност излазе са неким изјавама које су у ствари „пробни балони” јер њихови шефови не желе сами да први изнесу неку идеју. Тако испада да нема ни потребе да бирамо председника и премијера него само саветнике”, објашњава Чупић.

Саветник, како кажу наши саговорници, није министар, а то се врло често заборавља. Штавише, то неретко заборављају и сами саветници.