Читуља за Алију Сиротановића

Слика робота кога су пројектовали српски научници, како у српској фабрици монтира српски аутомобил, не долази из далеке будућности. Напротив, у Србији је то слика прошлости. Иако би данас оваква вест могла да се објави само на сатиричним порталима, јер спада у домен научне фантастике, стара документација показује да је ова сцена 1987. године у нашој земљи била реалност.

Робот „Лола 80”, који је у целости пројектован у фабрици „Иво Лола Рибар” у Железнику, пре скоро три деценије, у фабричком погону крагујевачке „Заставе” монтирао је „југо 45”. Ако кућни апарати из бивше Југославије у многим домаћинствима и данас раде, како се догодило да је српска индустрија завршила на отпаду?

Има научника који и данас тврде да ми јесмо индустријска нација. Попут професора Петра Петровића с Машинског факултета, једног од последњих Мохиканаца који о реиндустријализацији стално говори. Као пример да Срби знају да направе индустријски бренд наводи српски трактор. И заиста – њих не можете наћи на отпадима, јер они тамо не иду. Гасе се кад умре власник, а не кад цркне мотор.

А индустријски потенцијал модерне привредне елите најбоље je описао бивши гувернер Дејан Шошкић у једном од оштрих окршаја с тајкунима.

У критикама на рачун првог човека централне банке због слабљења курса динара посебно је предњачио дневни лист „Прес”, иза кога је, како смо касније сазнали, стајао и Мирослав Мишковић, власник „Делта холдинга”.

По дефиницији из економских уџбеника, слабији динар погодује извозницима, а Шошкић се књига држао као пијан плота, па је у то време била јавна тајна да су му крупни капиталисти, махом увозници, наденули надимак Преучени. Шошкић им је тада спочитао да су стасали на корупцији и питао их шта је то што знају самостално да произведу и да извезу на светско тржиште, уз профит.

„Ништа! Ни нов трактор, ни машину за веш, ни фен за косу...”, одбрусио им је Шошкић у ауторском тексту за „Политику” и додао да је њихов највећи привредни домет да нешто у иностранству купе за један, а домаћем потрошачу продају за два или три динара.

Шошкић им је у лице сасуо суву истину – да нису у стању да купе посрнули гигант из металског комплекса, текстилне индустрије или електроиндустрије и удахну му нови живот.

О томе како су водили бизнис најбоље говори податак да сваки четврти привредник данас има проблема с враћањем обавеза банкама.

Сада ће нови живот њиховим посрнулим пословним империјама можда морати да удахне амерички инвестициони фонд ККР, чије је заштитно лице Дејвид Петреус, бивши шеф ЦИА. Зна се да инвестициони фонд, који је заправо класични препродавац, вештачко дисање даје тако што фирму прво добро стегне за гушу, отпусти раднике и утегне билансе.

И није баш да су за крах српске индустрије криве само санкције. Кад год се на научним скуповима од двехиљадите наовамо јавио неко од економиста да упозори да је забрињавајуће што удео индустријске производње пада, наши креатори економске политике одговарали су да је то тренд свуда у свету.

Да су српски радници изгубили технолошку трку с конкуренцијом и да ће уместо нас, који то не знамо, сада доћи странци који то знају да раде. И то су обично истицали фенси економским речником по коме смо ми неконкурентни, а странци ће нам донети know how.

А будимо реални, производња најлон чарапа и доњег веша је у најбољем случају индустрија 19. века. У праву је професор Миодраг Зец кад каже да се не сме „Телеком”, индустрија 21. века, продавати да би се давало индустрији 16. века – производњи чарапа.

Међутим, то не значи да „Телеком” не треба продати, већ је питање да ли новац од његове продаје треба трошити на производњу најлон чарапа. Или је можда требало изабрати само неколико приоритетних сектора? Економски изум, који је патентирао Млађан Динкић, бивши министар економије, по ком се улагачима плаћа да дођу у Србију, углавном је довео инвеститоре који су са собом доносили know how индустрије од пре неколико векова.

У нашој земљи је новац оскудан ресурс и треба добро размислити да ли је производња доњег веша наш стратешки циљ? Тачно је – то није лака дилема. Јер, на овај начин, од 2006. године до данас, посао је добило тачно 57.107 људи.

За њих 404 милиона евра, колико је државу коштао овај програм, није улудо бачен новац. Али, то значи и другу ствар – да је отварање једног радног места државу у просеку коштало више од 7.000 евра.

Да ли је било боље да им је држава поклонила тај новац, да они сами започну производни бизнис и запосле по још неколико људи? Али, авај, замислите како би у Србији изгледао конкурс на коме би се делиле паре за „џ”. Ко би контролисао начин доделе тих средстава, како би се спречило да појединци, блиски владајућим гарнитурама, не буду први у реду за ова бесповратна средства?

Много већи проблем од овога је што макроекономски систем креиран по мери тајкуна, који су се претежно бавили увозом.

И нису медији, иза којих је стајао крупни капитал, били забринути због слабљења динара јер то није у интересу грађана задужених у еврима, већ зато што је у најбољем интересу тајкуна био јак динар – да на роби коју увезу из иностранства и коју плате еврима у земљи зараде што више динара. Многи закони кројени су по њиховој мери.

Многи политичари везе с крупним капиталом нису ни крили. У време владе Војислава Коштунице, министар трговине Слободан Милосављевић (који је из редова ДС-а), мртав ’ладан је изјавио да је НИС монополиста, а не „Делта”. НИС је у то време још био државна фирма. Зато се овде нико није бавио индустријом и производњом.

У Србији данас међу економистима прича о реиндустријализацији и није баш „ин”, обично звучи ретро и носи подсећања на давна социјалистичка времена и Алију Сиротановића. У много развијеним привредама деиндустријализација је велика брига.

Није она захватила само Србију, већ је с развојем финансијског сектора то заиста био тренд свуда у свету. Говорило се да живимо у постиндустријској ери и да више ништа ново не може да се измисли и произведе.

Па чак ни у Великој Британији, колевци индустријске револуције. Међутим, „Гардијан” је то ових дана окарактерисао као главну слабост британске привреде, која још није успела да се опорави од економске кризе која је почела 2008. године.

Иако је Лондонска берза један од синонима модерног светског економског поретка, Британија је и даље осма по величини производна сила света. После Америке, Кине, Јапана, Немачке, Јужне Кореје, Француске и Италије. Чему онда разлог за забринутост?

Енглезе то не задовољава јер сматрају да су своју позицију на светској листи у великој мери заслужили због тога што њихова земља има много становника.

И то упркос томе што су њихови главни конкуренти углавном многољудне земље. И заиста, када се овај показатељ (производна додата вредност), уместо у апсолутном износу измери по становнику, Велика Британија пада на 25. место светске листе.

„Рећи да Британија не треба да брине због тога, јер је наша позиција на светској листи добра, било би исто као као да многочланој сиромашној породици са скромним појединачним приходима кажете да не треба да се секирају што имају мале плате јер су њихова укупна примања много већа од примања просечне породице”, пише „Гардијан”.

А у Србији изгледа никога не брине то што је према овом показатељу, који је нека врста производне снаге нације, наша економија тек на 73. месту од укупно 187 земаља света.

Деведесетих је удео индустријске производње у друштвеном производу износио 44,5 одсто. Уз уважавање свих промена методологије, као и чињенице да та два износа и нису баш упоредива, данас удео индустрије у бруто домаћем производу, односно свему што привреда и грађани створе за годину дана, износи око 20 одсто.

Пре скоро три деценије, 1990. године, у српској индустрији радило је више од милион радника. Данас је у овој грани привреде ухлебљење нашло 400.000 запослених.

При том, многи од њих су на платном списку предузећа у реструктурирању суштински и немају посао, већ само радно место. Док стратешки о производњи није много размишљала, држава је све време новчано помагала посрнуле индустријске гиганте, којима спаса није било. Само у периоду од 2008. до данас и само за 17 стратешких фирми из буџета је издвојено око 35 милијарди динара. Производња губитака је била главни део производног асортимана ових компанија.

Последња искра у „Првој искри” Барич није се угасила јуче, 28. маја, до када је ову компанију држава чувала од стечаја.

Није јуче ни написана читуља за српску индустрију, јер је већина ових фирми већ одавно у коми, иако ће бити стављена на вештачко дисање јер су с повериоцима направили репрограм дугова.

То је тужна српска прегалачка прича у којој су се и капиталисти и држава дистанцирали од производње чији је синоним некада био рудар Алија Сиротановић. Зато је српско индустријско гробље пуно.

Шта би данас на све то рекли Никола Тесла и Михајло Пупин? На читуљи за покој душе српској индустрији вероватно би били први на списку ожалошћених.