Открио га ожиљак на палцу

Кад су на обалама Бегеја и Тисе у другој половини 19. века изграђени високи насипи, у Банату их зову долме, на њима су подигнуте куће чуварнице и уведено је ново занимање – долмар. Долмари су овде живели с породицама и даноноћно водили рачуна да се не оштети насип. У породици Сарвак из Мужље поред Зрењанина три генерације су читав живот провеле на долми уз реку.

Ференц, односно Фрањо Сарвак из Мужље у чуварницу на долми између Ечке и Лукиног Села доспео је кад је имао свега годину дана, а његови преци били су на обали од подизања насипа. Прадеда Јанош Сарвак учествовао је у изградњи насипа која је почела 1856, а његови синови, унуци и праунуци стражарили су дуж Бегеја и Тисе. Кад је на власт средином 18. века дошао Фрањо Јосиф, намеравао је да уреди реке, да их учини пловним и спречи њихово често изливање. Пловни Бегеј, на пример, требало је да омогући превоз дрвене грађе из Ердеља и карпатских густих шума. Да се не говори о житу, кудељи, кукурузу...

– Мој прадеда Јанош у Бечкереку је видео позив упућен грађанима да се јаве на рад на изградњи насипа, и то у водну заједницу чије је седиште било у Сегедину – прича Ференц, односно Фрања Сарвак. – Прадеда је био писмен и одмах је примљен, и то са задатком да ангажује друге раднике. Посао на изградњи насипа био је тежак, али и једини начин да сиротиња у то време заради новац. Навлачење земље плаћало се шест форинти и 30 крајцара дневно, а ако је кубикаш (назив је уведен баш у тим великим рaдовима и задржао се до данас) доводио и коња, онда би тог дана зарадио још 12 форинти. Док насип није изграђен, дневно се дуж реке окупљало на хиљаде радника, и то је трајало скоро пола века.

Сарвакови на чуварници између два светска рата (Фото породична архива)

Насипи су били високи осам метара, у основи широки 24, а у горњем делу шест метара. Новом обалом кретале су се дереглије које су теглиле бродове на дугачком канапу. Често су у тој улози биле и запреге – коњи и говеда. Неке српске породице, на пример у селу Тараш поред Тисе, и данас имају надимке које су добиле док су се уређивале обале Бегеја и Тисе.

Једно је било изградити насип, а ништа мање пажње није било посвећено ни његовом одржавању. Због тога су биле изграђене куће чуварнице у којима су боравили долмари, чувари, с породицама. Пошто су та места била удаљена од насеља, долмарске породице имале су све на располагању. Добијале су дрва, залихе петролеја за осветљење док није било струје... Постојале су и посебно опремљене просторије за одлагање лопата, колица, врећа за земљу и друге опреме за случај надоласка великих вода и евентуалног пробијања насипа. Чуварнице су биле међу ретким институцијама које су имале телефонску везу.

Лајош Сарвак, долмар који је такође припадао породици којој је чување насипа било традиција, својевремено се прославио и као археолог аматер. Схватио је да скидање земље с површине у близини река да би се правили насипи даје и могућност проналаска предмета из далеке прошлости. Остварио је контакте с многим музејима, ушао у тајне археологије и снабдевао их ретким проналасцима. Прича се да је био веома цењен у стручним круговима, а неки његови проналасци стизали су скривеним каналима и у иностране музеје.

Фрањо Сарвак на чуварници данас (Фото Ђ. Ђукић)

Као што нам је испричао Фрањо Сарвак, који сам себе у шали назива Четврти, с обзиром на то да су у три претходне генерације ове „династије” били чувари насипа, а у некој и по двојица, он је на чуварницу стигао кад је имао само годину дана, неколико година пре Другог светског рата. Ту је провео, како истиче, безбрижно детињство, касније ометено ратним страхотама. Један необичан догађај памти цео живот. Средином рата на долму су на пецање дошла два фолксдојчера из оближње Ечке. Он се ту мувао са својих шест-седам година, па се и сам хватао за штап за пецање. У једном тренутку удицом је закачио за палац Немца Герхарда, који је морао да употреби нож да би се избавио. На палцу је остао ожиљак. После више од три деценије, Фрањо је накратко отишао у Немачку не би ли зарадио коју марку. Тако је доспео и до механичарске радње на Боденском језеру, распитујући се за посао. Кад је власник чуо да је из тадашње Југославије, одмах му је обећао посао, посебно зато што је рођен у Ечки. А када је Фрањо видео да Немац има ожиљак на прсту схватио је да је реч о Герхарду кога је упознао на бегејској долми.