Тендери и културна делатност

Закони о јавним набавкама – „тендери” у садашњем облику када је у питању очување културног наслеђа јесу новост у последњих петнаестак година и никако не можемо рећи да су корисни. Посебно на онај суптилни део техничке заштите и питања модерне конзервације аутентичности наслеђа.

Постојали су и раније конкурси. Међутим, нису били инструмент силе закона, већ инструмент у трагању за референтним партнерима. Посебно када се ради о занатлији, уметнику, екипи која на традиционалан начин изводи грађевинске реконструкције и слично.

Референтност није процењивана „најјефтинијим” понудама, већ понуђеним квалитетом у извођењу радова. Ово је прича када мислимо на квалитетно извођење занатско уметничких и рестаураторских радова, засновано на традицији и неговању занатских вештина које су у каталогу такозване нематеријалне баштине.

Друга прича се односи на набавку материјала, сировина и технике. У том сегменту јавних набавки, тендери би могли да буду обавезујући када се ради о набавци рачунарске опреме, превозних средстава, машина, алата. Међутим, и ту постоје традиционални уметнички алати. Уколико се ради о рачунарској опреми, појам „најјефтиније“ може да се односи на исте процесорске и меморијске капацитете, гаранцијске рокове. Али када се ради о сировинама, грађевинском материјалу и производима занатства: дрвеним, земљаним и керамичким производима, треба предвидети изузећа од тендера.

За очување културног наслеђа одговорна је држава. Та одговорност је пренета на одговарајуће стручне институције. Оне нису тржишне институције већ непрофитне јавне установе које нужно морају да функционишу на монополском принципу. Ако је држава одговорна да се културно наслеђе очува и пренесе наредним генерацијама, онда је ту монопол нужан, а стручне институције су одговорне држави и пре свега будућности.

Садашњи законодавни систем изузетно је хаотичан, без јасних назнака о могућим изузецима у односу на „правила”. Министарство културе, нажалост, до сада није препознало, а и није желело, да се суочи са системским препрекама у функционисању заштите културног наслеђа. Није довољно проблем решити у законодавним документима који штите културно наслеђе. Морају бити препознати у читавом сету закона: грађевини, јавним набавкама, радним односима, финансијама, верским заједницама...

Не можемо сву кривицу пребацити на министра, али можемо терет одговорности пребацити на помоћнике министра после 2004. Зашто после наведене године? Зато што су помоћници министра од тада долазили из институција заштите културног наслеђа и очекивало се да познају проблеме. Међутим, показали су се као послушници, уместо да буду креатори законодавних иницијатива.

историчар уметности у пензији