Нисам узео гитару да бих смувао девојке

После више од 50 година каријере само што је 30. марта прославио 71. рођендан, Ерик Клептон објавио је ових дана нови, 24. соло студијски албум којим поручује: „Још увек волим”. Албум „I Still Do”, на коме су се, поред оригиналних Клептонових композиција нашле и обраде песама Дилана, Кејла, Лироја Кара, Пола Брејдија, још један је делић невероватног каталога славног енглеског гитаристе, кантаутора и певача, који је као клинац био талентовани студент Уметничког колеџа Кингстон, али када је први пут видео Џерија Лија Луиса на телевизији, „одлепио” је за музиком.

Прославио се у групи „Јарбирдс” (Yardbirds), а острвска штампа га је још тада прогласила „виртуозом на гитари”. Када је основао „Крим”, говорио је: „Желим да започнем револуцију у музици.” Свирао је у „Блузбрејкерсима”, „Блајнд фејту”, саставу „Derek and the Dominos ”, а почетком седамдесетих година отиснуо се у соло воде, објавивши дупли албум „Layla and Other Assorted Love Songs”.

Колико год да је низао музичких успеха, толико је „створио” проблема у свом приватном животу, превасходно са пороцима (алкохолом и наркотицима), из којих је, по сопственом признању, једва „извукао живу главу”. Чувену песму „Tears in Heaven” посветио је трагично преминулом сину Конору, који је 1991. пао са 53. спрата облакодера на Менхетну. Када је крајем деведесетих година упознао садашњу супругу Мелију, са којом је добио три ћерке, вратила му се вера у живот.

Још шездесетих година освануо је чувени графит: „Клептон је бог!”, а он је једини музичар који је три пута увршћен у Рокенрол хол славних: осим као соло уметник, и као члан „Јарбирдса” и „Крима”. Иако један од најутицајнијих гитариста свих времена, који се нашао у готово сваком избору најбољих инструменталиста икад, Клептон је увек био скроман. Ишао је толико далеко да је у једном интервјуу, на питање какав је осећај бити најбољи гитариста на свету, одговорио: „Немам појма, питајте Принса...” Увек је говорио да музици служи, па зато и траје, а у интервјуу поводом изласка новог албума, урађеном захваљујући дискографској кући „Universal Music”, Клептон се сећа да је гитару први пут узео у руке када је имао 13 година:

– Нисам, као што то обично моје колеге кажу, узео гитару да бих смувао девојке. Напротив, плашио сам се девојака. Увек ме је занимало шта је то што се крије иза свирања. Све сте тада могли да видите на телевизији, а мене није занимало оно што је очигледно, већ сам био заинтересован за оно што је иза. Није ме занимало да будем на ТВ, већ да научим одакле је све потекло. Зато сам волео Лонија Донегана, јер је увек нешто било скривено. Отворио ми се читав нови свет, и све је постало некако много дубље.

Иако сте предводили толико група, говорили сте да не желите да будете вођа, већ само да свирате гитару...

Мени се много пута током каријере дешавало да ме привуку певачи. Желим да свој „вагон” делим са неким. Понекад ми прија да будем истурен на бини, али углавном не волим да будем вођа. Тек сам недавно пронашао начин да у томе уживам. И тек сад ми прија да певам, као никад пре. Тек сад могу душом да се повежем са оним што певам.

Када у наслову новог албума кажете „Још увек волим”, на шта мислите?

То је одавање почасти. „Још увек волим” је заправо цитат моје ујне, која је преминула пре две године. Када сам отишао да је видим, рекао сам јој да желим да јој се захвалим јер знао сам да јој истиче време, копнила је, имала је скоро 90 година. Рекао сам јој: „Хвала што си бринула о мени док сам био мали, и то тежак мали дечак.” А она ми је одговорила: „Волела сам те, и још увек те волим”. И помислио сам – то је то.

На полеђини омота новог албума носите рукавице. Зашто?

Након што сам коначно добио одличан студио за снимање албума, појавили су му се екцеми свуда по телу, и проширили су се и на руке. И то прве недеље снимања албума. Тако да сам скоро месец дана свирао са рукавицама, што је много тешко, и био сам прави „спороруки”. Када видите позадину омота, то су моје руке, како држе гитару са све рукавицама. Дакле, замислите моје прсте, најпре са фластерима, па потом и рукавицама. Ужас.

Не можете без Џеј-Џеј Кејла. Иако сте 2014. објавили хваљени албум „The Breeze” у његову част, и на овој плочи се враћате свом пријатељу и хероју?

Када сам радио тај албум, срео сам се са његовом супругом Сузаном, и питао је да ли постоји нешто што бих могао да урадим или завршим. Она ми је дала два диска са необјављеним материјалом који је фантастичан. Наравно, мени се највише допала „Can’t Let You Do It”, зато што је као празно платно. Једноставна је, а има и одличну „удицу” и зато сам обрадио ту песму. Урадили смо још једну Кејлову песму, „Somebody’s Knockin’”, која је потпуно другачија, и тако не личи на Кејла да сам чак и заборавио да је његова.

Једна песма на албуму изазвала је праву медијску „пометњу”: магазини попут „Билборда”, „Анката”, „НМЕ” пре неколико месеци известили су да је гостујући гитариста на песми „I Will Be There”, потписан као Анђело Мистириосо, заправо ваш пријатељ и гитариста „Битлса” Џорџ Харисон, који је некада користио сличан псеудоним, а преминуо је још 2001.

Та песма је замишљена као одавање почасти Полу Брејдију, јер су му прошле године дали награду за животно дело, а ја нисам могао томе да присуствујем. Зато сам одлучио да урадим ту песму, а звали смо музичара који користи уметничко име Анђело Мистириосо да свира гитару. И занимљиво ми је да многи људи који су чули ту песму, мисле да свира Џорџ Харисон (смех)... У прошлости, то би сигурно свирао Џорџ. Али, Џорџа више нема. Неки још нису схватили да га више нема. Зар то није сјајно? У последње време толико говоримо о људима који су отишли. Као да последњих година сви значајни музичари, уметници пре свега, умиру. Не желим да мислим о њима као да их више нема, јер они су и даље ту, нису отишли нигде, они ту негде „плове”. И отуда песма „I Will Be There” (Бићу ту).

А која песма са нове плоче вама „дира срце”?

Волим цео албум, некако је у исто време оштар и пријемчив. Било је и неких бржих песама, које на крају нису ушле на албум, јер не привлачи ме више брзина, већ нешто спорије. Ако ме питате коју песму највише волим на овом албуму, рекао бих „Cypress Grove”, јер има дубину. А једна од првих коју сам урадио, и то потпуно сам, јесте „Little Man, You’ve Had a Busy Day”. Ту песму ми је бака стално певала када сам био мали. Веома је дубока, има поенту, и чини ми се да као да „вришти” из мене. Посветио сам је својој деци. Волим да некоме ко ми значи у животу некако одам почаст музиком, и да се захвалим. Само желим да кажем: То сам ја и много ти се захваљујем. Цео албум посвећујем својој ујни Одри.