Адвокатски разговор

Требало је прошле недеље да идем код адвоката, или јавног бележника, због неке оставинске расправе: моји прадедови су давно поумирали, а власништво између себе нису судски и катастарски регулисали, па сада то морају да ураде праунуци. У њихово доба много тога се договарало на реч, договори су се поштовали, па су и они деобу имања усмено договорили и то је било довољно.

Данас је друго време, имовина се мора судски и катастарски регулисати.

Позвао сам телефоном адвоката, у неколико реченица објаснио сам у чему је проблем и питао га кад могу да дођем ради покретања поступка. Можете сутра, разговор се наплаћује пет хиљада. Не верујући у оно што сам чуо, питао сам: „Да ли то што дођем код вас, изнесем проблем и затражим да покренете поступак, да само то кошта пет хиљада, а онда долазе разне таксе, тарифа за заступање, судски трошкови и шта све још.” Одговорио ми је: „Да, сам разговор се наплаћује пет хиљада.” Био сам запрепашћен.

Истог дана морао сам због мале прехладе да одем до апотеке. Нисам ишао лекару, већ сам у апотеци замолио да ми препоруче нешто против прехладе. Апотекарка ме је саслушала и прво је навела какви све препарати постоје, а онда ми је после неколико додатних питања препоручила један који сам и купио.

Знам, такође, да кад купци оду у продавницу да купе шпорет, фрижидер или намештај, било шта, продавац им врло детаљно објашњава карактеристике апарата, услове кредита, попуст у цени, гаранцију произвођача, услове сервиса, итд. Разговор им не наплаћује, јер је то део њиховог посла, и то је тако нормално. Било би чудно да је другачије. Исто је и кад купујете штоф за панталоне, књигу у књижари, ципеле, кад се у банци распитујете за услове кредита, кад у туристичкој агенцији тражите понуду за годишњи одмор – свуда. Само тако није код адвоката. Не знам да ли је тако код свих, али чујем да је код неких тако. Као кад бисмо на улици питали неког пролазника где се налази неки објекат, а он нам за одговор затражи паре.

Новине су недавно објавиле да код нас нотари баснословно зарађују. За многе адвокате је познато да су одувек били богати. И једни и други помажу људима, али им помоћ другима није у првом плану, већ зарада, а пружање помоћи им је само средство за богаћење. Као и велики писац и есејиста Драгиша Витошевић, који је о богатству адвоката писао пре више од две деценије, и ја сматрам да оно не доноси срећу, ни у ово време неолибералне економије, где је све на тржишту, и на све се гледа кроз динар. Замолим недавно возача аутобуса да ми стане на аутопуту пре Ниша, да не идем у град да бих се враћао локалним аутобусом. Он стаде, ја рекох: „Хвала, мајсторе”, а он рече: „Шта ће мени твоја хвала, дај ми сто динара.”

Наплаћивати пет хиљада динара за разговор с клијентима, људима које је невоља натерала да се обрате адвокату, и високе адвокатске и нотарске тарифе израз је похлепе и показује претерану склоност ка стицању богатства. Похлепа је увек узрок моралне деградације, а она је узрок многих других деградација.

Не мислим да је стицање богатства само по себи зло и грех, али важно је на који начин и у ком циљу се стиче. Не сме се стицати на непоштен и неморалан начин, без разумевања и саосећања с људима у невољи. Ако је неко богат и честит, и ако своје богатство користи не само за себе и своју породицу већ и за опште добро, као што су то чинили истински, прави српски добротвори попут Илије Милосављевића Коларца, Саве Текелије, Марије Трандафил, капетана Мише Анастасијевића, многих наших добротвора из иностранства, па и фудбалера Ненада Бјековића, који је својевремено дао свој новац од трансфера у инострани фудбалски клуб да се изгради пут до његовог села у Банату, онда је такво богатство корисно и за појединце и за друштво. И доносиће срећу његовом власнику. Али бити похлепан на паре, као што то раде неки адвокати и нотари, да друге овде не помињемо, значи бити материјално богат, а духовно веома сиромашан.

Професор универзитета у пензији