Не бежим од смеха, већ од примитивног забављања

Ирфан Менсур (64) дипломирани је глумац, али одавно се, на најбољи начин, доказује и као позоришни редитељ и драматург. Овога пута, инспирисан драмом „Опсада Лењинграда” савременог шпанског писца Хосеа Санчиза Синестере, написао је нову ведру причу, додао јој и своје песме за које је музику компоновао Сања Илић, режирао је и дао јој име „Примадоне”.

Како тече та прича?

Две глумице, две примадоне, живе у напуштеном позоришту с надом да ће га сачувати од рушења. Обе су волеле истог човека, директора, главног глумца и редитеља тог позоришта. Једна му је била жена (игра је Рада Ђуричин), а друга љубавница (игра је Тања Бошковић).

Шта се даље догађа?

Супротно од очекиваног. Уместо антагонизма и њиховог међусобног ривалства оне, у исто време, граде духовиту и трагикомичну причу о љубави и нади, сновима и јави. Прича је ведра, хумористичка, али и с опоменама за наш живот. Ова представа је сад на „турнеји” по Србији, а матична кућа јој је у Земуну, у позоришту „Карт бланш”.

Који домаћи писац је и ваш?

Волим Ацу Поповића и Душка Ковачевића. Обојица су генетски хумористични. Њихов хумор није површан. То су поигравање и сарказам с нама самима. Сматрам их својим савременицима без обзира на то што је Аца старији, а с Душком сам студирао. Деле нас две-три генерације. Играо сам у Ацином „Комунистичком рају”.

Ко вас је увео у позориште?

Из Сарајева сам отишао у Ниш, у 15. години, код оца и маћехе Миме Вуковић, која је била првакиња нишког позоришта. У кућу су често долазили људи позоришта као што је био Сима Крстовић, диван глумац који ме спремао за академију у којој ме је водио Миња Дедић. Сам сам се, као глумац, увео у режију и драматургију кад сам пожелео да проширим своје деловање на сцени.

Да ли одлазите из глуме?

Не. Непрестано ћу глумити док имам снаге. С мојом монодрамом „Глумац, кажи нешто смешно” отворићу Земунски фестивал монодрама и пантомима. Овом монодрамом и драмом „Примадонама” штитим позориште јер се борим за позориште које мисли, а не за позориште које нас само забавља. Ја не бежим од смеха, већ од примитивног забављања. Мислим да позориште мора да буде духовито, а не смешно. То је велика разлика.

Размишљате ли о режији филма?

За режирање филма мора да се потроши неколико година и много људи око себе, и то са неизвесним крајем уз бригу да ли ће се то остварити. Дивим се људима који се упусте у такву егзибицију и веома ценим оне који се тиме баве. Имам један диван сценарио који смо написали моја бивша супруга Срна Ланго и ја. Сви кажу да то мора да се сними. Међутим, већ шест година ништа није учињено.

Који српски глумци су вама посебни?

Имамо толико сјајних глумаца да је штета што не говоримо стране језике јер бисмо по капацитету били истакнута глумачка нација. То су: Александар Берчек, Воја Брајовић Лане Гутовић, Жарко Лаушевић, Бранислав Лечић, Небојша Глоговац, а ту су и велики калибри светских глумица, али, нажалост, припадају малој земљи и малом језику: Мирјана Карановић, Аница Добра, ВеснаТривалић…

Чију мисао следите?

Тешко је следити мисли људи који су по занимању мислиоци као што су Сартр, Шекспир, Фројд, Пруст… Они само могу да ми „отворе прозор” – све остало је на мени. Радио сам представу о Марселу Прусту коју је режирао Дејан Мијач. Иако је Пруст био европска геј икона, ја га никад нисам играо као представника те популације. Играо сам га као препаметног, преосетљивог и пресензитивног човека који је стицајем околности припадао нечему што се данас зове геј популација.

Да ли увек имате исти став?

Најлакше је променити став. И ми смо сведоци времена и сведоци људи који мењају став. Ставови се мењају преко ноћи и преко јутра, уз кафу. Нарцис сам по опредељењу и мислим да је мој став непетљања у ставове нешто што ме брани од свега што је наказно и примитивно. Човек има право да промени став јер сазрева, нешто научи. Али, ако се став мења са задатком, из користољубља, онда се гадим поступка.

Да ли за нечим жалите?

Професионално, стварно, ни за чим, а приватно жалим што поред тројице синова нисам имао бар једну ћерку. Мислим да бих био најзагрљенији човек на свету и показао бих јој какав мушкарац мора да буде поред ње. Не говорим као одредницу мушко–женско, већ као човек од части, од џентлменства. А њих тројицу сам научио да буду – часни људи.

Ко или шта нема цену?

Част нема цену. Цео свој живот градим на части у свим односима, с децом, пријатељима… Ако изгубите част, не заслужујете ни живот вилиног коњица.

Шта је ваша највећа нада?

Нада је дивна реч, али је лажно осећање. Моја мајка се зове Нада. Надати се, наравно, имају сви право, али немају сви право на остварење.

Радује ли вас шта на улици?

Песме матураната и генерација која долази. Дивим се њиховој лепоти и памети!

Шта вам је најдрагоценија имовина?

Неколико пријатеља. У пријатељство верујем као у најближу родбинску везу.

Из оба брака изашао сам договорно

Да ли сте имали неке прекретнице у животу?

Нисам имао таква догађања. Из оба брака изашао сам договорно. С обе супруге остао сам врло добар пријатељ. Не бих никоме дао да каже неку ружну реч о мојим бившим женама. Наиме, родиле су ми синове, а такве жене морају се поштовати и волети до краја живота.