Избори, политика и животна средина

Понекад се човек запита да ли то с њим нешто није у реду, ако му у време све већих политичких нада и обећања падају на памет такве ствари као што је брига људи о Земљи, води, шумама, животу у градовима, загађеном ваздуху, глобалном отопљавању... Дан заштите животне средине у Србији, 5. јун, остао је опет некако у сенци избора и постизборних комбинаторика. Било је много важнијих ствари.

То што је Србија од 2003. године без министарства и министра задуженог за екологију и природне ресурсе у најширем схватању некако спада у овдашњи политички фолклор. Заштитом животне средине бавила су се министарства и министри матично задужени за пољопривреду, рударство, технолошки развој, рударство, енергетику, па чак и инфраструктуру, да и не помињемо персонална „решења”, у било којој партијској комбинаторици. Ко зна која је чудна варијанта следећа и ко ће бити задужен за то, за Србију, „успутно питање” или тек једно од „преговарачких поглавља, које није на дневном реду”.

А чињенице говоре следеће: Рециклирамо свега десетак одсто регистрованог отпада, којим смо готово затрпани. Вест да ће уз помоћ шведске агенције за међународну сарадњу Сида поред Ужица бити проширен капацитет регионалне депоније Дубоко није баш за похвалу. И сада је то модернизовано „сметлиште” претрпано гомилама неселектованог отпада, па је систем његовог проширивања само једно мање лоше и привремено решење. Покушаји да се „очисти Србија” протекли су неславно. После многих наговештаја да су средства намењена заштити животне средине злоупотребљавана (пре свега партијски) неко је одлучио да укине Фонд заштите животне средине још 2012. године, да би се тек крајем протекле 2015. стидљиво појавиле најаве обнове нечега што би требало да га замени. А средства од еколошких такси, казни, донација и накнада притичу у буџет, да би се трошила често ненаменски и према кризним приоритетима.

До 2015. године, према плану и стратегијама, требало је да се на заштиту животне средине у Србији троши 2,4 одсто БДП-а. Подаци који су недавно саопштени говоре да је у протеклој деценији направљен корак напред, па се сада око 1,5 одсто БДП-а на неки начин усмерава у „зелену” потрошњу. Међутим, упркос том напретку, извесно је да је пре акције „Очистимо Србију” било око 5.000 дивљих депонија, па је тај број смањен на 2.500, али најновија саопштења говоре да их је опет бар 4.500. Проценат употребе неисправне воде за пиће је на нивоу једне трећине, а вода прве категорије из градских водовода и даље се немилице троши за хлађење фабричких уређаја или, рецимо, у сервисима за прање аутомобила. Исплати се.

Притом су губици воде на мрежи, тј. од произвођача до финалне потрошње, око 40 одсто. Енергетика слови за најуспешнији део привреде, али је њена еколошка подобност и одрживост међу најлошијима у свету. Више од 50 процената енергије добија се сагоревањем најлошијег квалитета, по чему је Србија друга у свету, док је по енергетској ефикасности међу последњим земљама у Европи. Биодиверзитет, тај природни дар којим се Србија и даље поноси, под огромним је притиском киселих киша изазваних термоелектранама (Колубара, Костолац), прљавом индустријом (Бор, Смедерево, Панчево), неефикасним саобраћајем, градским ложиштима, лошом експлоатацијом природних ресурса, непланском сечом шума и шумокрађом.

Иако су, у просеку, од три године код нас бар две сушне (а једна поплавна), водоснабдевање и регулација водотокова нису се много померили с мртве тачке, чак ни после природне катастрофе 2014. То се види по флуктуацијама пољопривредног приноса, осигурању засејаних парцела и имовине, па и људи. Проценат осигурања у Србији мањи је од пет процената, а губици од природних непознаница и ризика све су већи. Еколошка свест људи у благом је напредовању, али је воља да се нешто самоицијативно поправи под страшним притиском неимаштине, економске и социјалне кризе и лоше државне политике. Констатација да нам следе огромна улагања у заштиту животне средине без правог су основа, државни подстицаји су слаби и нетранспарентни, а закони се недовољно и селективно примењују.

Све се некако чини да би било више воље да се оскудица лакше поднесе, ако би се једном неко у власти озбиљно (дакле неполитички и непопулистички) запитао шта ми то заиста хоћемо, умемо и уопште можемо да оставимо деци и унуцима, од природног и културног наслеђа, колико-толико здравог и прихватљивог окружења.

Професор на Технолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду