Izbori, politika i životna sredina

Ponekad se čovek zapita da li to s njim nešto nije u redu, ako mu u vreme sve većih političkih nada i obećanja padaju na pamet takve stvari kao što je briga ljudi o Zemlji, vodi, šumama, životu u gradovima, zagađenom vazduhu, globalnom otopljavanju... Dan zaštite životne sredine u Srbiji, 5. jun, ostao je opet nekako u senci izbora i postizbornih kombinatorika. Bilo je mnogo važnijih stvari.

To što je Srbija od 2003. godine bez ministarstva i ministra zaduženog za ekologiju i prirodne resurse u najširem shvatanju nekako spada u ovdašnji politički folklor. Zaštitom životne sredine bavila su se ministarstva i ministri matično zaduženi za poljoprivredu, rudarstvo, tehnološki razvoj, rudarstvo, energetiku, pa čak i infrastrukturu, da i ne pominjemo personalna „rešenja”, u bilo kojoj partijskoj kombinatorici. Ko zna koja je čudna varijanta sledeća i ko će biti zadužen za to, za Srbiju, „usputno pitanje” ili tek jedno od „pregovaračkih poglavlja, koje nije na dnevnom redu”.

A činjenice govore sledeće: Recikliramo svega desetak odsto registrovanog otpada, kojim smo gotovo zatrpani. Vest da će uz pomoć švedske agencije za međunarodnu saradnju Sida pored Užica biti proširen kapacitet regionalne deponije Duboko nije baš za pohvalu. I sada je to modernizovano „smetlište” pretrpano gomilama neselektovanog otpada, pa je sistem njegovog proširivanja samo jedno manje loše i privremeno rešenje. Pokušaji da se „očisti Srbija” protekli su neslavno. Posle mnogih nagoveštaja da su sredstva namenjena zaštiti životne sredine zloupotrebljavana (pre svega partijski) neko je odlučio da ukine Fond zaštite životne sredine još 2012. godine, da bi se tek krajem protekle 2015. stidljivo pojavile najave obnove nečega što bi trebalo da ga zameni. A sredstva od ekoloških taksi, kazni, donacija i naknada pritiču u budžet, da bi se trošila često nenamenski i prema kriznim prioritetima.

Do 2015. godine, prema planu i strategijama, trebalo je da se na zaštitu životne sredine u Srbiji troši 2,4 odsto BDP-a. Podaci koji su nedavno saopšteni govore da je u protekloj deceniji napravljen korak napred, pa se sada oko 1,5 odsto BDP-a na neki način usmerava u „zelenu” potrošnju. Međutim, uprkos tom napretku, izvesno je da je pre akcije „Očistimo Srbiju” bilo oko 5.000 divljih deponija, pa je taj broj smanjen na 2.500, ali najnovija saopštenja govore da ih je opet bar 4.500. Procenat upotrebe neispravne vode za piće je na nivou jedne trećine, a voda prve kategorije iz gradskih vodovoda i dalje se nemilice troši za hlađenje fabričkih uređaja ili, recimo, u servisima za pranje automobila. Isplati se.

Pritom su gubici vode na mreži, tj. od proizvođača do finalne potrošnje, oko 40 odsto. Energetika slovi za najuspešniji deo privrede, ali je njena ekološka podobnost i održivost među najlošijima u svetu. Više od 50 procenata energije dobija se sagorevanjem najlošijeg kvaliteta, po čemu je Srbija druga u svetu, dok je po energetskoj efikasnosti među poslednjim zemljama u Evropi. Biodiverzitet, taj prirodni dar kojim se Srbija i dalje ponosi, pod ogromnim je pritiskom kiselih kiša izazvanih termoelektranama (Kolubara, Kostolac), prljavom industrijom (Bor, Smederevo, Pančevo), neefikasnim saobraćajem, gradskim ložištima, lošom eksploatacijom prirodnih resursa, neplanskom sečom šuma i šumokrađom.

Iako su, u proseku, od tri godine kod nas bar dve sušne (a jedna poplavna), vodosnabdevanje i regulacija vodotokova nisu se mnogo pomerili s mrtve tačke, čak ni posle prirodne katastrofe 2014. To se vidi po fluktuacijama poljoprivrednog prinosa, osiguranju zasejanih parcela i imovine, pa i ljudi. Procenat osiguranja u Srbiji manji je od pet procenata, a gubici od prirodnih nepoznanica i rizika sve su veći. Ekološka svest ljudi u blagom je napredovanju, ali je volja da se nešto samoicijativno popravi pod strašnim pritiskom neimaštine, ekonomske i socijalne krize i loše državne politike. Konstatacija da nam slede ogromna ulaganja u zaštitu životne sredine bez pravog su osnova, državni podsticaji su slabi i netransparentni, a zakoni se nedovoljno i selektivno primenjuju.

Sve se nekako čini da bi bilo više volje da se oskudica lakše podnese, ako bi se jednom neko u vlasti ozbiljno (dakle nepolitički i nepopulistički) zapitao šta mi to zaista hoćemo, umemo i uopšte možemo da ostavimo deci i unucima, od prirodnog i kulturnog nasleđa, koliko-toliko zdravog i prihvatljivog okruženja.

Profesor na Tehnološko-metalurškom fakultetu Univerziteta u Beogradu