Шест година старији од Кастра

Горњи Милановац – Упитам прекјуче чика Мила из моје улице да ли је старији он или Фидел Кастро.

– Не знам колико је Кастру година па не могу да ти одговорим.

– Навршиће 13. августа деведесету – кажем му.

– А ја ћу 17. августа упловити у деведесет и шесту.

Миодрага Радојичића, свима знаног као чика Миле, сваког јутра можете срести у Курсулиној, Таковској или Карађорђевој улици:  враћа се из продавнице с пуном кесом: хлеб, млеко, јогурт... оно без чега се у кући не може. Али никад га нећете видети без одела у пару с прслуком и краватом. На кравати сјајна шнала, у заџепку прслука сат са сребрним ланцем. Тек од пре две године у шетњи му се придружио и штап. Тако је – ваљда једини Милановчанин у десетој деценији – одшетао 24. априла и на гласачко место. Није требало возило нити су му гласачки листић доносили кући.

– Кравату сам први пут везао са 15 година кад сам изашао на завршни испит трговачке школе у Љигу. Отада је стално носим, осим што нисам током борбе на Сремском фронту. То су били најстрашнији дани у мом животу, ту сам доживео и контузију, био сам затрпан земљом од експлозије немачке гранате. Ако ме питаш за најлепше године, онда су то три године уочи рата, које сам провео у Београду, све до априла 1941. године – сећа се чика Миле, баш као што се сећа многих датума из свог дугог живота.

Чика Миле је све до пензије помало пушио, боље рећи – пућкао. Деценијама се бавио пчеларењем, па је, каже, „димом терао пчеле од себе да га не боцкају”. И пијуцкао је, углавном вино. Не пуши пуне 32 године, али пијуцка: уз јутарњу и једину дневну кафицу обавезна је и чашица пелинковца или домаће ракије као еликсир. У јелу није пробирач – једе што му се понуди. Али никад није препио нити се прејео. Док је радио, а радио је пуне четири деценије, није се штедео. Најпре трговац, потом поратни секретар сеоске општине Клатичево, па дуже од три деценије у Руднику олова и цинка и Фабрици аутомобилских делова, а све време с много функција у СК и борачкој организацији – радило се и дан и ноћ. Па како га толики рад не сатре, у чему је „квака” да се, упркос свему, примакне стотој?

– Нерад је, а не рад, опака болест; рад не може да сатре човека. Ради, али не запуштај себе, успут и живи! Увек сам био задовољан оним што радим и оним што радом зарадим. Никад нисам гледао „преко плота” да ли комшија има више од мене. Важно је, у том смислу, успоставити равнотежу у себи и свом животу: задовољство оним што радиш и што си стекао. Алавост и завидљивост су, такође, болести које морају оставити трага на здрављу – овако изгледа чика Милов рецепт за достизање десете деценије.

Ипак, не можете очекивати да је човек његових година здрав као дрен, иако је његово лице чисто и глатко, што народ вели, као у девојке. Тукло је Милово срце много деценија непрекидно, па је мало успорило. То је решено једном од најсавршенијих медицинских направа – пејсмејкером. Отада је, тврди, „опет као момчић”. Пре пет година заменио је батерију и, каже, „ова ће ми трајати до стоте, па ћу опет узети нову”. Зашто да не!

Чика Миле и супруга му Љубинка (упокојила се недавно у 92. години) имали су само кћерку, од кћерке двоје унучади, од унучади троје праунучади. Могли су лако имати и чукунунуке, али...

– Двоје од троје праунучади одавно су пунолетни, Филипу је 25, а Мини 23 године. Али данашња младеж не жури – вајка се Миле, не кријући наду да ће постати и чукундеда; сваког часа може једно од праунучића, ако не и обоје, стати на луди камен.