Регистар открива медијске газде

Строже казне за нападе на новинаре, пооштрене санкције за медије који не поштују права деце, мањина или жртава појединих догађаја, али и поузданији подаци о обиму иметка медијских газда, само су неке од новина које би могле ускоро да се нађу у законима. Ове и друге промене очекују се доградњом постојећег Закона о јавном информисању, као и будућим законом против монопола на тржишту медија.

Драган Јањић, помоћник министра културе задужен за медијску сферу, каже да је управо завршена радна верзија „закона о недозвољеном обједињавању и јавности власништва јавних гласила”, како се званично зове будући пропис о недозвољеној медијској концентрацији. Конкретна решења нису позната, а Јањић наводи да не може да их коментарише док се о њима не изјасни Министарство културе. Оно што се сигурно зна јесте да је предвиђено увођење медијског регистра. На тај начин ће се у Србији коначно знати ко су прави власници појединих медија, али и колико тачно има гласила на тржишту.

УНС и Синдикат новинара Србије пре три године су доставили влади, Министарству културе, посланичким групама и другима предлог да се медијски регистар уведе у закон.

– Суштина није у пукој евиденцији листова, већ би регистар био један од начина контроле и показао ко су стварни власници медија и да ли у појединим случајевима постоји недозвољена медијска концентрација – објашњава Нино Брајовић, председник УНС-а. Министарство културе од прошле јесени најављује посебан антимонополски закон против недозвољене медијске концентрације, пре свега у штампаним медијима, јер у сфери електронских питање монопола регулисао је Закон о радиодифузији.

Без сумње, једно од најинтересантнијих питања јесте и који проценат медијског иметка је граница преко које власник постаје монополиста. Својевремено су УНС и новинарски синдикат предлагали да се власништво оснивача или групе предузетника ограничи „до 40 одсто продатог тиража дневних и недељних листова у Србији”. Објашњавали су да је по европским стандардима то прихваћена гранична вредност изнад које власник стиче доминантан положај у медијској сфери. Да ли на домаћем медијском тржишту монополисти већ постоје може само да се нагађа, јер и само мерило – подаци о тиражу листова такође су непознати, а не постоји ни законска обавеза да се такве бројке објављују.

– Пет година после усвајања закона о јавном информисању постоје и позитивна и негативна искуства у његовој примени, а Министарство културе ускоро ће формирати стручни тим који ће се позабавити изменама закона. Тим састављен од експерата, представника медијске индустрије, медијских асоцијација, новинарских удружења процениће шта треба мењати у закону. Једна од идеја је да се прецизније дефинишу делови закона који се тичу заштите права мањина, деце, жртава, дакле оних чија се права у нашим медијима често на прилично ружан начин крше. Садашње законске могућности да се такве ствари санкционишу своде се на подношење прекршајне пријаве. Министарство је до сада поднело неколико пријава и још ниједна није процесуирана – каже Драган Јањић.

Незадовољство због самопроглашене независности Косова појединци су током недавних протеста искаљивали и на новинарима који су извештавали са таквих скупова. Статистика новинарских удружења показује да се у последњих пет година у просеку бележи годишње нешто више од 20 таквих напада и озбиљних претњи. Међутим, у 2008. просечна годишња „квота” испуњена је већ у јануару и фебруару. Због учесталости, струковне асоцијације сматрају да би такве случајеве требало квалификовати као нападе на службена лица.

– Тражимо да се напади на новинаре изменама Закона о јавном информисању строже санкционишу него до сада, јер новинари изложени нападима при обављању посла сада не уживају никакву посебну заштиту. Не видимо зашто је бављење новинарским послом мање у јавном интересу од, рецимо, бављења политичким послом. Зар је мањи интерес јавности да сазна информације које треба да прибави новинар, а при том добије и батине – каже Брајовић и наводи бројне примере пребијања, физичких напада и претњи којима су новинари изложени на послу.

– У оној мери у којој то буде правно могуће закон ће се предвидети и бољу заштиту новинара. Такву врсту заштите, колико ми је познато, требало би да обезбеде други, а не искључиво Закон о јавном информисању. Постоје примедбе на формулацију новинара као службених лица. Да ли ће такав предлог бити усвојен зависи и од других, а не само новинарских удружења. Ако са законског становишта не буде сметњи да се напад на новинара третира као напад на службено лице, министарство ће то подржати – каже Јањић.