Када хулигани имају право на приватност

Неко вам прети. Одете у полицију и пријавите случај. Тамо све уредно прибележе, направе записник, али одбијају да вам кажу оно што вас највише сврби. Је ли тај који вам прети опасан? Је ли раније кажњаван? Је ли неку сличну претњу спровео у дело? Је ли неко већ страдао од његове руке?

У српском законодавству, као и у већини европских, кривични досијеи су строго поверљиви документи. Те податке поседују тужилаштво, суд и полиција, али нису за јавност.

Достављање туђих досијеа грађанима или новинарима строго је забрањено Законом о заштити података о личности. Реч је о либералном пропису европског стандарда, какав је на снази у већини европских земаља, укључујући и оне које желе да постану чланице ЕУ.

Управо је тај закон заштитио приватност хулигана који су 28. априла пред камерама претукли двојицу радника обезбеђења ФК Партизан. Под тим изговором Прво основно јавно тужилаштво нам није дало увид у кривичне досијее Веље, Меде и Салета Мутавог.

Подаци о кривичној осуђиваности су нарочито осетљиви и они се обрађују под специфичним условима, каже Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја. Проблем је, међутим, у томе што су поменути хулигани повратници, што ће рећи да су већ одговарали пред законом или да тек треба да оду на издржавање нове казне. Како да јавност процени колико су опасни по околину, и да ли их неко у државним структурама штити? Зар то њихов случај не чини довољно „специфичним”?

Ту се мишљења стручњака разликују. Професор са крагујевачког универзитета Зоран Чворовић сматра да би било добро да су кривични досијеи у сваком тренутку доступни јавности: осуђивани би се у том случају чували од понављања кривичних дела, тврди овај професор правне историје.

По њему, могућност да јавност има увид у кривичне досијее начин је да се спречи вршење кривичних дела. Јавност служи као инструмент генералне превенције, сматра Чворовић.

„Уколико би били доступни досијеи људи који су на пример, осуђени због корупције, те особе не би могле на волшебан начин једнога дана да конкуришу и постану државни функционери”, наводи Зоран Чворовић.

Присталица либералније, владајуће школе мишљења је Чворовићев колега са београдског Правног факултета Милан Шкулић, који каже да је основна идеја Закона о заштити података о личности да се човек који је већ кажњен због кршења закона додатно не стигматизује. Ти подаци, према речима овог професора кривичног процесног права, не би требало да буду јавно доступни јер особа која је одслужила казну мора да има шансу да настави нормалан живот.

„Када би такви подаци били доступни јавности, човек би до краја живота био жигосан због нечега што je можда превазишао”, наводи Шкулић.

Но хулигани чије је досијее тражила „Политика” су повратници у кривичним делима. Нису их „превазишли”. Зато је од јавног интереса да се за њихове досијее сазна.

Да је наше правосуђе „болећиво” према оптуженима и осуђенима, сматра београдски адвокат Тома Фила. Оштећени је у кривичном поступку потпуно занемарен, док су превише заштићени они који су оптужени и осуђени. Такође, оштећени пред судом има мање права у односу на оптуженог кога штити милион прописа, тврди овај искусни адвокат.

Увид у кривичне досијее неке личности једино можемо сазнати ако се са њом нађемо на суду, прича Фила и потврђује да је тако и у европским земљама.

Тај закон би требало да штити људе који, на пример, несрећним случајем ударе човека аутомобилом, и не треба сви на свету да знају да је некада погрешио, каже Фила.

Разумљиво је да у ситуацијама какве Фила наводи закон штити податке оптужених, али није јасно због чега би закон штитио педофила, силоватеља или батинаша који не преза ни од закона, ни од камера?

У Америци, на пример, постоји јавни регистар сексуалних преступника (sex offender registry), у ком органи власти прате кретање сексуалних преступника – силоватеља и педофила. Слични регистри постоје и у другим англосаксонским земљама попут Аустралије, Канаде, Новог Зеланда, Велике Британије и Ирске, али нису доступни јавности већ само полицији. Организације за грађанска права оштро критикују америчко решење. Међутим, у САД је стопа повратника у кривичним делима скоро 50 одсто.

Било какво прављење листа преступника за одређена кривична дела било би директно кршење Закона о заштити личности, сматра Милан Антонијевић, директор Јукома, Комитета правника за људска права.

„Колико год да је грађанима занимљиво да имају спискове људи који су осуђени за одређена кривична дела, то је у супротности са законом”, изричит је Антонијевић.

Закон о заштити пoдатака о личности уводи једно право које се није раније штитило, каже он и потврђује да у европским земљама постоји велика заштита података о личности, нарочито осетљивих података, који могу угрозити нечија права. Држава би требало тиме да се бави, а не грађанин, сматра директор Јукома.

Он каже да мора да постоји поверење грађана у институције, полицију и правосуђе. Није на жртви да се бави тиме да ли извршилац може да понови кривично дело.

На питање да ли је интересу јавности да сазна ко су хулигани који су брутално претукли двојицу радника испред стадиона Партизана, Антонијевић одговара: „То јесте у интересу јавности. Нису битни детаљи на које казне су осуђивани, али је битно да се наведе да ли су осуђивани. Такву информацију би требало да саопшти тужилаштво, али након предистражног поступка. Треба отворено говорити о томе шта је учињено и због чега је подигнута оптужница. На тај начин јавност би била упозната са тим да ли су ти људи опасни.”