Седморо младих од свих заборављени

Врдник – Мало људске солидарности и топлине, разумевања за муке седмочлане врдничке породице, помогло би брачном пару Валентини Заграђа (23), њеном супругу Сретену Ђуричићу (45), а посебно малим рашчупаним главицама Ивани (7), Огњену (6), Теодори (4), Ивану (2) и тек рођеном Теодору. Али, као да је солидарности нестало, као да људи не виде ничију сем своју муку, па се ова седмочлана врдничка породица мучи у старој кући набијачи, у више него скромних 14 квадрата. А податак да соба у којој живи ово петоро дечице, једно другом до ува, није кречена од 1994, само потврђује у каквој беди расту.

Сва туга и несрећа ове породице, мада родитељи нису ни венчани, почиње на Косову, у Призрену, одакле Валентинина мајка, Српкиња, бежи да спасе живу главу 1999. и са собом води и њу, док два сина и још две кћери одлучују да остану у Призрену и живе са оцем Албанцем. Валентина је без иједног документа стигла у Врдник, код баке, у стару рударску колонију. Убрзо умиру и мајка и бака, а Валентина ступа у брак са Сретеном Ђуричићем. Међутим, брак је без венчања, јер Валентина нема ништа од докумената, а од дела породице у Призрену не може да тражи да јој пошаљу родни лист, јер је веза с овим делом породице прекинута – занавек.

За осам година, у трошној кућици у Врднику рађа се петоро лепе, здраве деце, али отац Сретен не може да се запосли, иде у надницу, заради по 200 динара цепајући дрва, није му тежак никакав посао, само да децу изведе на пут. Мајка Валентина ломи прсте и од ничега спрема храну. Деца, весела, здрава и напредна, безбрижно се играју у дворишту од пет квадрата. Не примају ни дечији додатак, живе од ситне зараде њиховог оца, а окружење све то посматра. И, баш нико ништа не предузима да им помогне!

Да бар мајка има родни лист, да се пријави, извади потребна документа, можда би нешто могла и да оствари, било какву помоћ преко Центра за социјални рад. Овако, над њима се надвија претња да децу треба одвојити од мајке и оца и сместити их у неку установу. Валентина ни да чује.

– Разумем ја закон, знам да немам документа, али у Призрен не смем. Са мојима немам никакав контакт. Ивана је кренула у школу, иде у први разред, одличан је ђак. Шта ми вреди, кад јој једва купујемо књиге. Кад би држава, неко, било ко, прибавио моје документе, почела бих да решавам једну по једну муку. Кад би добри људи примили мог мужа на било какав посао, ми бисмо били најсрећнија породица – прича за наш лист Валентина.

Али, муке ове породице као да нико не види, на сва уста се прича о наталитету, а ових пет главица као да се у ту причу не уклапају. У МЗ Врдник кажу нам да немају социјалног програма и мисле да би ту требала општина Ириг да прискочи у помоћ. Тамо, опет, као да ништа не мисле, а нема већег греха и срамоте што су препустили судбини ову породицу. Кад би се заиста бринуло о наталитету, онда би ово петоро здраве дечице добило помоћ, нашла би се и нека кућа, службено би се прибавила и Валентинина документа из Призрена, да све буде озакоњено и доведено у ред.

Уз све муке, у трошних 14 квадрата, у кући набијачи склоној паду, бруји од радости мусаве дечице. Валентина не кука, боре се и она и Сретен. Он стално негде ради, али од тога живи седам уста, па су више гладни него сити, а опет срећни и весели.