Споменичка криза

Познајем човека који је у предузећу у ком је радио организовао мало славље непосредно након што је саопштено да је Зоран Ђинђић убијен. Више пута сам писао о томе да познајем, такође, човека који се пред новинарима хвалио тиме што у новчанику, поред фотографија своје деце, држи и фотографију Звездана Јовановића, Ђинђићевог убице. Обојица су данас чланови СНС, од којих је овај други, штавише, високопозиционирани функционер. Њих двојица су ми одмах пали на памет када сам чуо изјаву Александра Вучића да ће Зорану Ђинђићу, на 15. годишњицу од убиства, бити подигнут споменик у Београду. Како разумети ову његову идеју о подизању споменика човеку о коме је до јуче говорио као о архинепријатељу?

Морамо поћи од просте истине да је Ђинђић био и председник Владе, али и да је био на челу ДС. У том контексту, Вучићева изјава да су „у Србији реформатори страдали, и због тога што Срби често од емоција и острашћености не виде даље”, може се разумети као рационално размишљање политичара, који, из сопственог искуства, зна сву тежину и ризике премијерског посла, нарочито оне врсте реформаторског посла ког се Ђинђић подухватио након петооктобарских промена, у држави девастираној деценијском владавином Милошевићевог режима. Чак иако, тешком муком, занемаримо чињеницу да је Вучић и сам учествовао у власти против које је био Ђинђић, иницијатива за подизање споменика свом претходнику може се схватити као чин који надилази подразумевајуће размирице између власти и опозиције и пуко убирање политичких поена. Међутим, наставак његове изјаве је да „ДС до 2012. није нашла за сходно да подигне споменик Ђинђићу”. Да ли је то баш тако?

Сетимо се свих негодовања и протеста који су уследили након што је Градска комисија за именовање улица и тргова прихватила иницијативу 30.000 Београђана да Булевар АВНОЈ-а понесе име Булевар Зорана Ђинђића. СКЈ је организовао протест, потпредседник Скупштине Србије Божидар Делић је, током акције лепљења плаката „Булевар Ратка Младића”, тврдио да „Зоран Ђинђић не заслужује да и једна улица носи његово име сем можда Шилерове”, а чак је и Љубомир Живков изнео сумњу да је преименовање булевара учињено „у беспоштедној борби против свега што је антифашистичко” и да је „име Зорана Ђинђића злоупотребљено да би се утаманило и последње сећање на тај мрски АВНОЈ који је створио мрску Југославију”. Као антифашиста, могу да се сложим са Живковим, јер је у редовима ДС заиста било и оних који су се залагали за рехабилитацију квислинга Милана Недића или су се бавили државном потрагом за гробом Драже Михаиловића. Када на овом примеру видимо какав је анимозитет изазивало помињање Ђинђића, нарочито у виду меморабилија, онда је у потпуности оправдана одлука о којој је сведочила Наташа Вучковић, потпредседница ДС, „да је требало да прође време како би се тензије у друштву око Ђинђића смањиле”. Кад су у врху ДС проценили да је за то време дошло, покренуте су процедуре, па је тако Скупштина града 25. јуна 2013. донела одлуку да се некадашњем председнику владе подигне спомен-обележје, које ће финансирати Секретаријат за културу Београда. Горица Мојовић, председница Одбора за подизање споменика Ђинђићу и руководилац фондације која носи његово име, рекла је тада да ће се коначно решење знати након предлога стручњака. Она је на друштвеним мрежама ових дана изнела низ важних података: да је Одбор донео одлуку да се распише Конкурс за идејно решење споменика, да се именује жири за избор решења и да се од надлежних институција затражи предлог за локацију споменика. Међутим, градоначелник Београда Драган Ђилас смењен је, три месеца од формирања Одбора, 24. септембра, што је за последицу имало да сви поступци у вези с подизањем споменика Ђинђићу буду обустављени. Према њеним речима, она је о том проблему разговарала с градским менаџером Гораном Весићем. Због тога је његова недавна изјава да „Одбор није учинио скоро ништа да реализује одлуку Скупштине града” у најмању руку чудна. Ипак, да ли можемо да заборавимо и то да је управо он новембра 2014, најавио подизање споменика краљу Петру, Александру и Пекићу, као и другим знаменитим личностима, али не и Ђинђићу?

            Као политички цинизам оцењено је то што је власт проценила да је сазрело време да се капитализује Ђинђићева реформаторска улога, тиме што би се она промовисала у претечу данашњег реформаторског курса, па је логично што је Бојан Пајтић оштро реаговао речима да ни „сто споменика неће променити чињеницу да је Ђинђић цео живот био против њих”. Међутим, градски одборници ДС, потпредседница ДС, породица и Фондација др Зоран Ђинђић подржали су идеју о подизању споменика и реактивацију рада Одбора, јер, руку на срце, није прагматично бити против споменика Ђинђићу.

Да ли је ова иницијатива саставни део рестаурације политичког поретка против кога се борио Ђинђић, биће јасно тек на дан откривања споменика: ако се и тад „спонтано” појаве људи који ће носити руже у намери да их поклоне, не Ђинђићу, већ „премијеру, паметном за цео свет”, као што је то било у Пекићевом случају, онда је јасно да идеју о подизању споменика Ђинђићу треба разумети само као експропријацију његовог симболичког капитала, у намери да се он од тог тренутка више не везује за ДС. Видимо се 2018. у Васиној улици.

*Књижевник