Један закон, два аршина за хулигане

Батинаши са јужне Партизанове трибине, који су 28. априла брутално претукли раднике обезбеђења овог тима, не кријући лица пред камерама, уживају заштиту закона који штите приватност грађана. Полиција и тужилаштво одбијају да новинарима обелодане њихове кривичне досијее, што значи да ће јавност остати без одговора на важна питања. Колико су пута Веља, Меда и Сале Мутави пријављивани, а колико пута осуђивани за слична дела? Да ли је неко од њих тројице у време извршења најновијег кривичног дела већ требало да буде у затвору, на одслужењу неке раније казне?

Можда је још важније питање да ли је закон исти за све хулигане? Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности тврди да јесте. Када се „Политика” у мају пожалила Родољубу Шабићу због ћутања тужилаштва, повереник нас је подучио да је тужилаштво у праву јер је реч о „посебно поверљивим, законом заштићеним подацима”. Није помогло ни то што се наш лист позвао на Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Међутим, у једном другом, јавности добро познатом случају, исход је био потпуно другачији. После убиства француског навијача Бриса Татона 2009. године, „Инсајдер” Бранкице Станковић позвао се на овај исти закон, добио и објавио кривичне досијее вођа навијача Рада, Партизана и Црвене звезде.

То је расрдило хулигане који су се обрушили на ауторку емисије, на трибинама набијали њену лутку на колац и на крају присилили државу да јој да полицијску заштиту под којом и данас живи. Двојица чији су досијеи објављени, Урош Аврамовић и Велибор Дуњић, тужила су Станковићеву због, како су навели, неовлашћеног прикупљања личних података. Дуњићева тужба је правоснажно одбијена, док је Аврамовићева одбачена због застарелости. Аврамовић је затим 2012. покренуо и парнични спор због повреде угледа и части. Виши суд је пресудио у корист „Инсајдера”, напомињући да су верно пренете информације, које су по Закону о доступности информација од јавног значаја добијене од надлежних државних органа.

Шта се у међувремену променило? Закон није. Зашто су надлежни 2009. године сматрали да је интерес јавности да зна ко су и за која су дела осуђивани хулигани, а сада исти акт тумаче потпуно другачије? Тада је, додуше, под жестоким притиском моћне земље ЕУ, републички јавни тужилац поднео и иницијативу за забрану десничарских и навијачких група, називајући њихове вође и чланове криминалцима. Имена и презимена на десетине кривично гоњених и осуђиваних преступника била су јавно објављена.

На питање како коментарише то да поменути закон сада штити Вељу, Меду и Салета Мутавог, а да 2009. године није штитио вође навијача, повереник се правда да нема све информације о случају „Инсајдер” и указује на нешто о чему пре седам година није говорио. Шабић каже да је Закона о заштити података о личности почео да се примењује 1. јануара 2009. и да надлежни „вероватно нису ни знали за већину његових одредаба”. То је необично објашњење јер је Родољуб Шабић сигурно и тада знао све одредбе закона који је у његовој најужој надлежности.

Да ли је заиста могуће да МУП, тужилаштво и суд 2009. нису знали да су кривични досијеи строго поверљиви подаци, законом заштићени? У то је тешко поверовати. Што се повереника тиче, он нема јасан одговор на питање да ли мисли да би јавност и сада имала право да сазна више о батинашима који слободно туку пред камерама.

„Немам ја шта да мислим, моје је да примењујем закон. Питајте ове у скупштини. Подаци о кривичној осуђиваности су такозвани нарочито осетљиви подаци. То није питање става већ закона”, одговара Шабић.

Повереник сматра да је Закон о заштити података о личности лош и напомиње да је иницирао његову промену. Ипак, докле год он важи, повереник тврди да мора да га примењује.

„Не знам под којим околностима и чиме се руководио и мотивисао МУП када је својевремено дао те податке „Инсајдеру”. Не могу то да коментаришем, нисам имао ни жалбу. Једино што поуздано знам, јесте да закон то забрањује”, изричит је Шабић у изјави за „Политику”.

Повереник сматра да је одредба овог закона, по којој се подаци који се односе на осуду за кривично дело могу обрађивати само на „основу слободно датог пристанка особе на коју се односи” – лоше написана.

„Питање је да ли то поштују МУП, тужилаштво и суд”, указује Шабић.

Да је парадоксално да држава каже да због Закона о заштити података о личности не можемо да знамо ко су хулигани и каква су њихова кривична дела, сматра Ирена Стевић, новинар „Инсајдера”, јер живимо у систему у којем се хулигани или не процесуирају или ти судски поступци, чак и када је реч о тешким кривичним делима, трају годинама. „Инсајдер” је то доказао, каже наша саговорница, у серијалу „Немоћ државе” 2009. године, а до данас се по том питању ништа није променило.

„Да је држава доследно примењивала законе, ми не бисмо ни тражили имена и кривичне досијее хулигана. Начелно, имамо ситуацију да држава бира који ће закон да примени, а који не. За примену закона којима би хулиганско понашање било доследно кажњавано, представници власти траже друштвени консензус. Истовремено се доследно примењује закон који хулигане штити од осуде јавности”, мишљења је Стевић.

Закон о спречавању насиља на спортским приредбама постоји још од 2003., подсећа новинарка и тврди да се никада није примењивао, што показују инциденти на свакој важнијој утакмици. „Када би се овај закон примењивао, сви би седели на утакмицама и аплаудирали. Не бисмо гледали трибине које горе и бруталне обрачунe навијачких група, упадање на терен, прекривена лица у маси”, закључује новинарка „Инсајдера”.

Ни Бранкица Станковић ни Ирена Стевић, као ни Родољуб Шабић, не желе да коментаришу како је „Инсајдер” 2009. дошао до досијеа навијача који су сада недоступни медијима. Али нико не би требало да се чуди што двоструки аршини у оваквим приликама наводе грађане на помисао да иза свега у нашем правосуђу стоји – политика. А некад чак и висока, међународна политика.