Ко је крив за масакр у Орланду

Омар Матин, син авганистанских миграната, рођен у Њујорку, у недељу је починио највеће масовно убиство у историји САД. Полуаутоматском пушком и пиштољем, законито купљеним недељу дана пре масакра, Матин је убио 50 и ранио 53 особе у геј клубу у Орланду.

Крвави пир оставио је земљу у страху и покренуо и лавину питања – да ли је убица чије је раније понашање било довољно алармантно да привуче пажњу федералних агената могао бити осујећен? Да ли је било пропуста у раду надлежних? Како се изборити с највећом модерном претњом – муслиманима радикализованим посредством интернета?

Чему, на крају, свеопшти надзор комуникације грађана и читања мејлова када људи попут Матина, сумњичени за спрегу с терористима, легално купују оружје и несметано убијају?

Матин је једно време под истрагом федералних агената. Испитиван је због екстремизма, а хвалио се да је повезан са Хезболахом и Ал Каидом. ФБИ га је пратио. Чак су послали доушника да му се приближи. Деловало је да се уклапа у профил „усамљених вукова”, појединаца спремних да се сваког тренутка дигну у ваздух или рафалом покосе пролазнике. Ипак, није било доказа за подизање оптужнице и случај је затворен, а Матин скинут с листе терориста, што је део стандардне процедуре. Званичници кажу да ништа вредно помена није било у овом случају – до пуцњаве у недељу. Сви који се питају због чега се овакви случајеви уопште затварају треба да се запитају и шта би унедоглед отворене истраге учиниле онима који су се на њима нашли неосновано. Колико је прича о затварању истрага против сумњичених терориста двосекли мач, најбоље објашњава Дон Бонели, пензионисани супервизор за борбу против тероризма, који за „Њујорк тајмс” каже да се мора мислити на будућност људи који су се неосновано нашли под истрагом.

Наиме, федерални антитерористички агенти у сваком тренутку имају на неколико хиљада отворених истрага. На листи су неки оправдано, неки неосновано, из освете бивших супружника и људи којима су сумњиви сви држављани мигрантског порекла. Отварајући и затварајући истраге, службе уједно доносе опасне одлуке. Тешко је борити се против својих држављана, који се, попут Омара, школују у Америци, али неки од њих на својим језицима читају радикално исламистичке сајтове. Како онда контролисати особе попут Омара или младића осуђиваног за екстремистичко деловање који је дан после масакра на Флориди у градићу близу Париза убио полицајца и његову супругу на њиховом имању? И ко је крив за масакр на Флориди – политичка коректност или пушка? И да је остао на листи, Матин би могао да набави оружје јер му то закон дозвољава, али да су продавци оружја имали увид у регистар потенцијалних терориста, безбедносне службе би биле обавештене и можда покоља у дискотеци не би било.

Конгрес је, подсетимо, блокирао прошлогодишњи покушај да ФБИ забрани онима који су под присмотром да купују оружје, али је масакр опет отворио ову тему или опцију да се усвоји процедура која налаже да се истражитељи обавесте када особе које су биле под истрагом покушају да купе оружје.

Међутим, спречавање напада екстремистичких самотњака врло је специфично. ИД је у овом погледу далеко опаснија од Ал Каиде, која фаворизује организоване планиране акције и хијерархијску структуру. ИД охрабрује свакога ко узме оружје да делује у њихово име. Орландо је васкрсао питање може ли се из овога нешто научити како би се спречила нова трагедија, на шта Џејмс Мексакин, бивши званичник ФБИ, за „Њујорк тајмс” каже да је борба са екстремистичким присташама равна оној – како спречити некога да опљачка продавницу.

Колико је покољ у дискотеци чин нестабилног човека, а колико особе задојене верском и политичком идеологијом покушаће да реши истрага, али он указује на америчке потешкоће да се стане на пут новом виду тероризма.

Има оних који попут Криса Кокса, директора Националне стрељачке асоцијације, криве савезне власти што су неспособне да спрече Матина.
„Обамина администрација није учинила ништа поводом тога”, каже Кокс.

Много публицитета изазвало је то што би Омарова жена Нур Заји Салман могла кривично да одговара. Наиме, извесно је да је она знала за његове намере. Она је рекла, што је први известио Ен-Би-Си њуз, да је била присутна када је куповао муницију и да је покушала, наводно, да га одврати од злочина. Ово је наметнуло идеју да треба подстаћи Американце да у сличним ситуацијама пријављују чланове породице. А замислимо шта би било када би власти хапсиле свакога ко прети да ће некога убити.

За време хладног рата предмет исмевања била је Стаљинова Русија, у којој чланови породице откуцавају једни друге, а сада се чини да САД клизе у тоталитаризам суочавајући се са новом врстом непријатеља –особа рођених на Западу које су радикализоване путем интернета.

И Европа и Блиски исток суочавају се са сличним изазовима како расте услон Исламске државе. Али у САД грађани уживају јединствену заштиту Првог и Другог амандмана. Злочином се не сматра ако критикујете или мрзите владу, декларисање било које врсте или куповина оружја. Тако највећи изазов постаје разврставање Американаца у потенцијалне терористе.

Ондашњи медији пишу да је Омаров отац збуњен јер се његов син, не претерано религиозан, сада везује да ИД и убилачку идеологију. Потенцирајући да је Омар рођен у Америци, где се школовао, отац није умео објаснити злочин. Не треба заборавити да се пропагандна машинерија ИД за свега три године од аматерске развила у глобални медиј. Њихови водичи за следбенике на Западу прилагођени су најновијим токовима и преведени на енглески језик. Узор им је Ал Каидина злогласна публикација „Инспајер”, али су се усавршили толико да су далеко испред овог магазина. ИД бесомучно користи друштвене мреже, „Твитер”, на енглеском, немачком, француском, руском језику.

Алберто Фернандез са вашингтонског Брукингс института недавно је истакао да је ИД проникао у најдубље изворе пропаганде и извршио врхунску манипулацију која се делом темељи на истини. Фернандез примећује да су аутентични и опседнути утопизмом, док је контрапропаганда недорасла налету информација које пласира ИД. Фернандез верује да свет губи битку јер не схвата да је ИД политички проблем са дубоком димензијом пропаганде, не обратно.