Лажни сјај СДИ

Еуфорично се у последњих неколико дана говори о томе како је српска економија коначно победила кризу зато што се назире раст БДП-а од чак два одсто, јер је прилив страних директних инвестиција (СДИ) повећан, а отворен је и невероватан број нових радних места. У тој поплави погрешних интерпретација економских показатеља, просечан грађанин Србије може заиста да помисли да живи боље без обзира на то што ће и ове године за достојанствену потрошачку корпу морати да издвоји три плате, што ће море гледати само на разгледницама и што ће, уколико се разболи, пре умрети док дође на ред код државног лекара специјалисте.

Економски напредак о којем се говори у медијима крајње је површно приказан. Прво, економски раст од два процента заправо је 0,5 одсто јер смо у претходним годинама имали рецесију. Друго, сам раст БДП-а није толико важан колико његова одрживост. То је раст који и даље оставља велики део становништва у дубоком сиромаштву, док алармантних девет одсто живи без егзистенцијалног минимума. Штавише, од укупног броја оних који не могу да задовоље елементарне потребе, чак шест процената су заправо запослени. Како то да ни запосленост не гарантује достојанствен живот? Тако што Србија полако али сигурно клизи у зачарани круг сиромаштва, у коме више неће бити важно колики је прилив страних директних инвестиција.

Међутим, неки истичу да је у Србији економски опоравак тобоже евидентан, јер је објављено да је прилив СДИ повећан на око две милијарде евра, што је нешто више од 200 евра по становнику. Ипак, неке земље у региону остварују више од 800 евра СДИ по становнику, што је Србија морала одавно да има, с обзиром на капацитете. Ипак, количина није толико битна колико квалитет. Кад погледамо индустријску и секторску расподелу СДИ, видећемо да у нашу земљу долазе инвестиције изузетно ниског квалитета. Више од 60 одсто инвестиција прошле године је отишло у производњу радно-интензивних добара у разним склапачницама увезених полупроизвода за ауто и машинску индустрију, затим за примарну производњу у пољопривреди. Дакле, све оне функције за које радницима није потребно више од средње школе.

С друге стране, у областима где је неопходан високостручан кадар, у функције истраживања и развоја и производне иновације, од укупног прилива СДИ, отишло је свега 0,1 одсто. У друге технолошки напредне активности и капитално-интензивне операције, као што су роботика, технолошки и развој софтвера отишао је свега 1,1 проценат СДИ.

Према томе, српска економија се највећим делом заснива на шкарт инвестицијама које генеришу краткорочне позитивне ефекте. План владе је да и даље субвенционише сваког ко ангажује српску радну снагу која ће да се јавља на телефон у контакт центрима, да ради на разним шиваћим машинама, да саставља гајтане, и то без уживања елементарних радних права.

Затим се говори о великом броју ових нископлаћених радних места које отварају мултинационалне компаније. Тај збир није апсолутно никакав показатељ конкурентности Србије у привлачењу СДИ. Притом, задатак државе није да плаћа компанијама да би инвестирале у било шта, већ да оне које су већ ту подигне на виши ниво производних активности које имају нераскидиве везе са српским предузећима.

Непотребно је и рачунати број „нових радних места”, већ је битан нето допринос тржишту рада. Броју директно отворених радних места у мултинационалној компанији треба додати и она која отворе добављачи који су у директној зависности, али и одузети она радна места која су угашена услед ефекта „избацивања” јер мала локална предузећа у највећем броју случајева не могу да конкуришу страним гигантима.

Међу креаторима економске политике чак и не постоји разумевање важности укључивања локалних привредника у глобалну производну мрежу мултинационалних компанија. Немамо Закон о обавезном локалном садржају у субвенционисаним предузећима, који је главни механизам за екстракцију користи од СДИ. Када компаније немају сарадњу с локалним добављачима, научно-истраживачким институтима и сл., већ им влада омогући да без трошкова све инпуте увозе из матице, онда нема говора о утицају СДИ на локални развој. У теорији мултинационалног пословања овај феномен је познат као „компанија капсула”, тј. компанија која послује изолована од сарадње с локалним привредницима. Мултинационалне компаније теже максимизацији профита, а не поспешивању локалног развоја, оне имају тенденцију да у земље у којима инвестирају пребаце само резултат својих иновација, тј. финални производ, али не и своје иновативне способности.

Владе многих држава раде на концепту остваривања „веза” мултинационалних компанија с локалним привредницима како би имали приступ начину пословања страног инвеститора и његовим технологијама, те како би у будућности сами могли користити та знања и изградити домаћу мултинационалну компанију. То је изузетно важно, јер читав смисао СДИ јесте да мала локална предузећа постану велика и конкурентна на светском тржишту.

Зато је овакав економски раст потпуно неодржив. Политика према СДИ базирана је на погрешним очекивањима а саме инвестиције су кратког домета. Кад се на то дода ендемска корупција и све већи одлив стручног кадра, јасно је да се може говорити само о повременом економском расту од којег корист има само изабрана мањина, али не и о економском развоју, што су сасвим различите ствари.

*Економски институт „Џон Данинг”, Велика Британија