Реаговање Драгана Кецмана

На основу реаговања дела независних медија јавност је сазнала да сам јутрос, решењем министра полиције у техничкој влади, Небојше Стефановића, разрешен позиције начелника УКП за град Београд и распоређен, боље речено деградиран на друго, извршилачко радно место.

Прочитавши пажљиво сувопарно Решење које ми је јутрос уручено, уочио сам да се оно често, готово ритуално позива на Правилник о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места МУП-а (као на цитате Светог писма или Његошевог Горског вијенца). Што сам дуже читао, јасније сам схватао да нисам разрешен функције због неког свог пропуста, кривице, прекорачења надлежности или лоших резултата, већ због „потребе службе, процеса и организације рада”, што је исто као да сам жртва случајности, природне стихије или дејства „више силе”.

Као професионалац, ћутке бих прихватио новонасталу ситуацију да се у медијима нису појавиле инсинуације да моја смена има везе са случајем Савамала. Један од наслова тврди: „Смене у полицији незванично – разлог Савамала”, а недуго потом други, у тексту „Смењен начелник УКП Београд”, директно оповргава реченицом: „Иако је према првим информацијама до смене дошло због рушења у Савамали, он није смењен из тог разлога.„

Опречне информације су ме приморале да се огласим демантијем, на шта као грађанин имам право.

Нисам учествовао у случају Савамала. Апсурд је да се појаве и најбезазленије спекулације у вези са тим. Одмах након рушења објеката у Херцеговачкој улици у ноћи 25. априла, која је уједно била и прва постизборна ноћ, инсистирао сам (једини указивао) на потребу да се изврши увиђај на лицу места и да се поступи у складу са правним нормама, о чему постоји писани траг, службена документација коју медији могу добити на увид. Не могу да дозволим да ме представник синдиката полиције назове „колатералном штетом”, јер нисам припадао тамној страни струке, па не могу да одговарам за грехе оних који су је окаљали.

Као члан Комисије за истраживање убистава новинара настојао сам да утврдим истину. Изгледа да некоме смета што је истрага на корак од решења случаја убијеног новинара Милана Пантића. Да ли је моје Разрешење порука убицама новинара и грађана ове земље да сада опет могу без икаквих препрека и компликација да ликвидирају оне који другачије мисле?

Да ли сам одговоран што је мој наследник, мени наметнути заменик, често, мимо моје сагласности, а на основу директиве из врха МУП-а, водио случајеве уместо мене? Питам се за шта је он данас награђен, чином мог разрешења? За које конкретне професионалне успехе? За ријалити истрагу убиства певачице Јелене Крсмановић? За бахато прескакање хијерархије, одсуство тимског рада, аматеризам? Није он из најдубље сенке и добре залеђине решавао нерешене случајеве, и оне новијег датума и у претходних 20-так година. То сам учинио ја, Драган Кецман. Иако је и моја лична и безбедност моје породице често била Дамоклов мач, који се клатио над мојом главом, ни у једном тренутку нисам устукнуо, заташкао, зажмурио на истину. Не осећам се одговорним за његове, и туђе неуспехе и пропусте, на које сам благовремено указивао, предлажући мере за успешно и професионално разрешење ћорсокака неуспешних истрага, о чему такође постоји интерна документација.

Стање безбедности и резултати рада УКП Београд никада нису били бољи, него у последњих годину дана. О томе говори статистика. Не знам зашто сам разрешен. То је на вама новинарима да утврдите.