Како удовољити трговцима

Поводом мог текста објављеног у рубрици Погледи (Чија је Комисија за откуп књига, 7. јуна), полемичким текстом огласио се Коста Андрејевић, председник Управног одбора Задужбине Андрејевић (Има ли критеријума за откуп књига, 13. јуна). Он оспорава критеријуме на основу којих Министарство културе и информисања спроводи откуп књига за јавне библиотеке. Основна теза текста, међутим, није постављена ни јасно ни доследно. На почетку се тврди да „ипак нема критеријума који би национални конкурс за откуп књига чинили националним”. То би, претпостављам, значило да некакви критеријуми постоје, али да они нису (довољно) национални. На крају чланка се, изгледа, закључује да Министарство нема критеријуме за откуп књига: „Да су постојали критеријуми, посебно демократски донети, а могли су, што налаже елементарна пословност, нарочито кад се користи имовина грађана, не би се мучио председник Комисије да, како зна и уме, оправда оно што се не може ваљано оправдати”. У томе је, дакле, мој грех.

Председник Управног одбора Задужбине Андрејевић могао је да на интернету прочита текст конкурса и да у њему пронађе законске и подзаконске акте на основу којих Министарство спроводи откуп. Процедура по којој су они усвојени утврђена је законом. Критеријуме откупа, на основу тих аката, утврђује, на свом првом састанку, Комисија за откуп. Записници с њених седница су, на основу Закона о доступности информација од јавног значаја, свакоме доступни. Седнице Комисије отворене су за јавност. О кључним критеријумима којих се ове године придржавала комисија (уметничка и научна вредност пре забаве, капитална дела испред јевтиних издања) писао сам у свом претходном тексту. Упркос свему, и после свега, председник Управног одбора Задужбине Андрејевић пита „шта је ту транспарентно”?

Нема сврхе да овде препричавам садржај записника са седница Комисије. Не може се дати одговор на питање „који је однос” у откупу предвиђен између „домаћих и страних аутора” или између белетристике, научне литературе, литературе за децу и уметности, јер ни Министарство ни Комисија не могу да одређују квоте пре него што виде издавачку понуду. У противном, унапред одређен „однос” присиљавао би Комисију да због, рецимо, порекла писца или жанровског одређења књиге, предност даје слабијем над бољим делом. Ипак, Комисија је одлучила да буде посебно пажљива у избору преводне књижевности, због затрпаности књижара и трафика јевтином литературом, најчешће англосаксонског порекла.

Комисија се састоји од стручњака различитих професија. Необично је то што морам да подсећам да сваки занатлија, од сајџије до историчара, уме да процени квалитет рада који спада у његову област.

Коначно, зар је заиста потребно да се тумаче критеријуми на основу којих Комисија јавним библиотекама није препоручила мастер радове и докторате објављене у издању Задужбине Андрејевић, са насловима као: „Трансформација морфолошко-моторичког статуса рекреативаца” или „Офанзивни прекиди игре у савременом фудбалу”? Комисија је, наиме, одлучила да избегава ретко или нимало читане књиге, које библиотекари зову „мртвим фондом”.

Тако долазимо до кључне чињенице. Председник Управног одбора Задужбине Андрејевић, наиме, износи своје примедбе тоном огорченог грађанина, који има пуно право да зна на који се начин располаже његовим новцем. Према читаоцима би, међутим, било коректно да је бар поменуо да је Задужбина, која носи његово презиме, и чији је он суоснивач, један од издавача који су ове године своје књиге понудили за откуп. Он је незадовољан одлукама Комисије, јер верује да је његова задужбина требало да добије више новца из државног буџета.

Све то показује да се на ове примедбе мора одговарати на сличан начин као на медијску кампању власника и директора издавачке империје по имену „Лагуна”, којој је био посвећен мој претходни текст. Упркос свему што сам у њему написао, председник Управног одбора Задужбине Андрејевић упорно се распитује: „Како је замишљена подршка издавачима из Србије, односно њиховим програмима?” Хајде, зато, да поновимо: име комисије којом председавам („Комисија за откуп књига за јавне библиотеке у Републици Србији”), јасно казује да она не постоји због издавача, него због библиотека.

Неки издавачи се, наиме, понашају као трговци с каирског базара Хан ел Халили или истанбулске Капали чаршије, који вас прво угурају у своје радње, а затим вас, док се из њих спасавате руку препуних непотребних, јевтиних дрангулија, вређају јер нисте купили баш све што су вам понудили. Док будете замицали кроз пијачну вреву, чућете, међутим, њихов смех, и схватићете да су непријатности које сте управо претрпели само део древне, трговачке игре. Ту више нема потребе за било каквом разумном расправом. Све што можете јесте да наставите својим путем. Има, уосталом, и горих ствари које трговци могу да вам приреде. Њихове колеге из лондонског Ситија и њујоршког Волстрита засуће вас бомбама и разориће вам земљу, само да би несметано могли да вам продају своју робу, књиге и идеје.

* Председник комисије за откуп књига Министарства културе и информисања