Посета Си Ђинпинга из крупног кадра

Одабрану новинарску експедицију чекао је испред Палате „Србија” аутобус позајмљен из возног парка ГСП-а.

Представници медија одвезли су се њиме до прве станице – новобеоградског плаца на којем се до 1999. налазила кинеска амбасада и који је свечано преименован у Трг пријатељства Србије и Кине.

А део Улице Трешњиног цвета који почиње од новоотвореног сквера понеће назив Конфуцијева.

На травнатој површини са свих страна је ограђено. Ни поглед не може да допре. Медијске екипе улазе у алуминијумски лавиринт у облику ћириличног слова „п”.

Иако је до доласка двојице председника остало око сат времена, све је спремно.

Дуж два ходника којима се стиже до централног дела предвиђеног за свечаност поређане су српске и кинеске заставе. Ту су и војници у свечаним униформама као и оркестар Гарде Војске Србије.

У главном делу, слева надесно, стоје споменик Конфуцију, на чијем је постаменту урезана његова мисао „Радујемо се доласку пријатеља из далека”, затим камен-темељац спреман за полагање, макета будућег Кинеског културног центра, као и споменик страдалима у НАТО бомбардовању кинеске амбасаде.

Наспрам тог призора постављена је платформа за сниматеље и фоторепортере, иза које се налазио једини платнени зид овог импровизованог бункера.

Отвори на њему били су један од малобројних извора ваздуха, све док организатори нису из безбедносних разлога повукли рајсфершлусе на њима.

Када су делегације стигле а церемонија почела полагањем венаца на споменик страдалим кинеским држављанима, мало ко је могао да се приближи од бројног обезбеђења чије је бројно стање изгледало увећано у скученом ходнику.

За време обраћања министара културе две државе и градоначелника Београда, чланови кинеске делегације листом су повадили своје „смартфоне” и снимали дешавања.

А када су Томислав Николић и Си Ђинпинг изашли из првог реда да положе камен-темељац, двојица новинских сниматеља истрчала су пред њих да овековече призор. Иако су им колеге с платформе одмах довикнуле да им не кваре кадар, ови их нису разумели.

Јер, обојица сниматеља који су утрчали такође су били Кинези.

После неких 45 минута, свечаност је завршена и сви су кренули према Калемегдану.

Тамо су се Николић и Ђинпинг упутили како би на крају дневних обавеза прошетали. Друштво су им правиле супруге Драгица и Пенг Љуан, као и амбасадори Кине у Србији Ли Манчанг и Србије у Кини Милан Баћевић.

Домаћин свима њима био је археолог Реља Сератлић из ЈП „Београдска тврђава”. Он је објашњавао двојици председника знаменитости овог утврђења, а Николић се спорадично убацивао коментарима.

Тако је код Војног музеја објаснио свом кинеском колеги порекло појединих експоната речима: „Топове нисмо сами произвели него смо их запленили од окупатора”. Који минут касније, на Сијево интересовање за прошлост Срба, Николић је казао да „поједини историчари сматрају да смо се доселили из Персије”. И додао: „То је данас Иран”.

Око две делегације, на Калемегдану су била два прстена: први, њима ближи, чинило је мешовито српско-кинеско обезбеђење а други – новинари, сниматељи и фоторепортери из обе земље.

И док су „лица задужена за безбедност” сложно надзирала шефове држава, међу  сниматељима повремено би претило да поново заискри око тога ко је коме улетео у кадар.

Стога је обезбеђење напослетку раширило круг око Николића и Сија, који су се најдуже задржали на видиковцу недалеко од „Победника”.

Ту су Сију предочене историјске занимљивости у вези са непрегледним пејзажом и погледом на две реке.

„Српски народ је преломио Први светски рат пробијањем фронта који је срушио Бугарско царство, а онда су пали и Немачко и Аустроугарско царство.

Немачки цар Вилхелм Други рекао је у том рату да би га добио кад би имао Србе за савезнике.

Али, Немци у Другом светском рату нису научили ту лекцију”, испричао је Николић.

На том месту, завршен је први дан ове билатералне посете.

Две делегације су се упутиле ка колони службених аутомобила који су их чекали код Природњачког музеја.

Кинески новинари су, уз благослов обезбеђења, кренули одмах за њима, док су њихове српске колеге мало морале да причекају код видиковца.