Брже, брже, само да га не открију „они”

– Данас су споменици, нажалост, постали део предизборних активности и обећања, политичка пропаганда, а то је уједно и најгори разлог за подизање једног споменика. Ово што се сада ради, поводом иницијативе да се подигне споменик Зорану Ђинђићу, јесте партијска ујдурма како би се поентирало на ономе на чему претходници нису, обрачунавање власти с опозицијом, дневнополитички циркус. Ако подижете споменик без конкурса, као одраз самовоље, између подизања споменика и рушења у Савамали нема никакве разлике – сматра вајар Здравко Јоксимовић, аутор споменика Зорану Ђинђићу у Прокупљу, као и споменика Исидори Секулић на Топчидерској звезди у Београду.

– Док сам радио споменик Исидори Секулић, књижевник Ратко Адамовић, испред Фонда „Исидора Секулић”, најчешће је говорио: „Брже, брже, само да га не открију ’они’”, пожурујући ме да споменик буде откривен док је још председник општине демократа, плашећи се да се садашња власт не појави на отварању и покупи „кајмак”. У тој журби заборавили су да ми плате пројекат за постављање споменика, па су на крају нешто сами импровизовали и оријентисали га, наравно погрешно. У свему су покушавали да уштеде, размишљајући само о политичким поенима. Овај пример најречитије говори о томе чему споменици данас заправо служе – приметио је Јоксимовић.

По његовом мишљењу, неупитно је то да знамените личности заслужују споменике, то је свакако начин да се очува сећање на њих, на њихово дело, оно чиме су нас задужили, али кључни је проблем начин на који се подизању споменика приступа.

Као аутор споменика Зорану Ђинђићу у Прокупљу, Здравко Јоксимовић истиче да је ово дело производ невероватне енергије његове мајке Миле Ђинђић и његове сестре Гордане, као и његових искрених пријатеља који су помогли ову приватну иницијативу.

– Зато је овај споменик постављен испред спортске дворане у Прокупљу која носи његово име, али морам признати и због суревњивости људи из његове политичке партије којима није одговарало да овај споменик буде смештен у Београду – додаје наш саговорник.

Када је реч о новом предлогу СНС-а, да се подигне споменик Ђинђићу у Београду, Јоксимовић поставља неколико питања: Да ли ће поводом тога бити расписан конкурс? Да ли ће о конкурсу одлучивати стручна комисија? И, на крају, да ли ће њен глас бити испоштован?

– Од бахате власти можете да очекујете да се прескоче све релевантне институције као и да се преко ноћи „убрза” досадна, али уобичајена процедура конкурса, која једина гарантује да нећемо добити неку наказу, које ћемо се годинама стидети и никада је уклонити. Нажалост, власт генерално никад не занима најбоље решење, увек нека друга „комбинација” испадне примамљивија. И ова власт је гомилу погубних фазона преузела од претходне. И унапредила их. Најгоре ствари се најлакше копирају. А ствар је тако проста. Главно питање поводом сваког споменика јесте: Да ли ће моћи да опстане у естетском смислу, као скулптура која поседује уметничку вредност? И то би требало да буде једини услов њене дуговечности. Међутим, када се умеша сезонска политика и идеолошка острашћеност долази до невероватних иницијатива, као што је уклањање и премештање споменика Борису Кидричу, које је једно од најуспешнијих скулпторских решења после Другог светског рата. Споменик прво мора да буде добра скулптура, а на последњем месту треба да служи идеолошким манипулацијама – каже Јоксимовић.

Наш саговорник је био члан комисије Скупштине града Београда образоване у циљу разматрања иницијатива за подизање одређених споменика, а која се у ствари састала само једном како би дала легитимитет компромисном решењу за место споменика Петру Краљу.

– Чак се и то ради. Формира се компетентна комисија, али за једнократну употребу – додаје Јоксимовић.

Он подсећа на то да је на конкурсу за споменик Милутину Миланковићу победило решење професора Душана Петровића, које никад није изведено, само зато што се неком некомпетентном није допала одлука независне и стручне комисије. На крају, Јоксимовић закључује:

– Зашто све што се уради по правилима и уобичајеној процедури, за чије спровођење гарантује стручна и компетентна комисија, зашто се све то сроза на нечији каприц и глупост? На крају, навешћу вам још један пример, нешто скоријег датума. Шта се, у ствари, десило са спомеником свим жртвама ратова од деведесетих година укључујући и НАТО бомбардовање? Споменик је требало да се постави на месту „Вечне ватре” на Ушћу. Комисија, под очигледним политичким притиском, не додељује прву награду, препуштајући политичарима да они донесу одлуку која се свела на обећање да ће се конкурс поновити и да ћемо до краја године (прошле, наравно) имати ново решење. И ту помпезну вест је за три дана прекрила прашина. Ко се тога уопште сећа шта је неко од политичара обећао?